Tajne i istine Hilandara — od Svetog Save do Miloševićevog helikoptera i uzdizanja iz pepela /video/

Prof. dr Vladeta Janković je prvi put u Hilandar otišao 1979. godine, kada je svaki kaluđer još živeo sam, okupljali su se jedanput nedeljno na bogosluženju, bilo je svega nešto više od deset monaha, starijih ljudi.

Priznaje nam da je to bio utisak koji ga je obeležio za ceo život.

Manastir Hilandar - duhovno izvorište srpskog naroda više od osam vekova

„Jako intenzivno sam to doživeo, a veoma dubok utisak je ostavio tadašnji proiguman, u to doba osobenožića manastir i nije imao igumana, već je Presveta Bogorodica Trojeručica bila igumanija. To je bio starac Nikanor. Još nije bilo struje u Hilandaru, imali su jedan agregat koji bi uključili samo kad peru veš, jedanput u nekoliko nedelja. Bio je u lošem stanju, mnoge zgrade su propadale, ali je iskra živela i ta duboka vera je nešto što čoveka prosto prelije“, priseća se Janković.

On dodaje da je starac odigrao presudnu ulogu u njegovoj odluci da u okviru emisije „Mitovi i legende“, koju je tada radio na Televiziji Beograd, pod tim naslovom, ipak upozna javnost sa Starim i Novim zavetom, iako se plašio da će time povrediti iskrene vernike.

Bilo je to vreme kada u čitavom sistemu obrazovanja nije bilo ni reči o Bibliji, a serije o Starom i Novom Zavetu. I desila se revolucija, to je sjajno primljeno kod gledalaca.

Janković se u delu posebno osvrnuo na dolazak Rastka Nemanjića na Svetu Goru, čitaocu je približio činjenicu da je, pored toga što ga je otac kao odbeglog sedamnaestogodišnjeg mladića tražio da se vrati kući, Sveti Sava za svet van manastira ostao bogati kraljević koji je bio dobar plen gusara koji su kružili oko poluostrva. Monasi su ga krili, prerušavali.

Pored poznate činjenice da se najveći srpski svetitelj i prosvetitelj zamonašio u manastiru Svetog Pantelejmona, on navodi i drugu verziju tog događaja.

„Postoje istorijski izvori koji ukazuju da nije mogao biti tako brzo zamonašen, da je to procedura koja traje, da se zamonašio pravim postupkom, kasnije, u grčkom manastiru Vatopedu. Očeva potera se vratila neobavljena posla, on je na sreću našeg naroda, naše kulture, naše nacionalne svesti ostao na Svetoj Gori još mnogo godina, a vrativši se sa nje učinio je za našu naciju i ono što je njena kultura, nasleđe više nego i jedan drugi Srbin.“

Posebni segmenti knjige govore o jedinstvenom pravilu po kome žene ne mogu da borave na Svetoj Gori, ali navode i primere kojima je ono prekršeno. Autor objašnjava zašto bi prisustvo žena na Svetoj Gori sve poremetilo.

„Život kaluđera i uopšte pojam Svete Gore ne bi bio to što jeste da postoje druge vrednosti koje odvlače pažnju od onoga čemu su oni zaista posvećeni. To je koncentracija koju je teško zamisliti za nas koji živimo van Svete Gore. To je nešto što bi bilo nepovratno poremećeno. Danas u doba liberalne misli, u Evropskom parlamentu je čak usvojena jedna rezolucija da je to narušavanje ljudskih prava, kretanja, ali grčke vlasti su vrlo čvrste i dan-danas je na snazi odredba da se odlazak žena kažnjava zatvorom, a dešavalo se da se neke Nemice, Šveđanke iskrcaju na obalu tek tako, za inat.“

Janković dodaje da knjiga nije slučajno opremljena sa gotovo 400 fotografija, od kojih su mnoge prvi put izašle u javnost. Želeo je autor da monašku državu približi i onima koji u nju nikada neće kročiti, jer zna koliko je Srpkinja, i ne samo njih, nadahnuto svetogorskim porivom.

On nam otkriva i manje poznate činjenice o najtežim danima Svete srpske carske lavre, pokušaju preuzimanja Hilandara od Bugara, ali i onih iz novije istorije, dolasku Slobodana Miloševića u svetinju, a u video-prilogu za Sputnjik svedoči o tragovima te nečasne posete.

Janković prenosi i detalje obnove manastira koji je dobrim delom uništen u stravičnom požaru 2004. godine, a za Sputnjik kaže da je upravo ona iz korena promenila naš odnos prema Hilandaru, sabrala nas je obnova koja traje sve vreme.

„I država pomaže, kad koliko može, u početku je bilo milion evra godišnje, palo je na 400 hiljada, a sada opet, zahvaljujući predsedniku Vučiću koji je odobrio da se obnova finansira do kraja, obnova je gotovo završena. Ostalo je možda dvadeset odsto posla, ali to će sve biti završeno do 2023. godine, siguran sam. Ali ono što je najvažnije, sâm manastir je dobio novu energiju. Bukvalno iz pepela. Sada je tamo više od 40 kaluđera i pet, šest iskušenika. Život pulsira, bogosluženja su redovna, iguman je sjajna ličnost, relativno mlad čovek koji ima prirodni autoritet“, svedoči Janković.

Berba - hilandarski vinograd u Savinom polju

Na kraju razgovora za Sputnjik on se još jednom osvrnuo na sabornost čije je ogledalo i spasovdanska litija održana prošle nedelje u Beogradu, ali i poziv patrijarha srpskog Porfirija monaštvu da se moli za sve nas. Janković kaže da ne treba zaboraviti da monasi, pored toga što se mole za naše spasenje, čuvaju Hilandar i sve naše svetinje.

„Pogledajte Kosovo, Dečane, pogledajte oca Savu. Preživeli smo pod Turcima čuvenih 500 godina zahvaljujući manastirima i sveštenstvu i duhovnosti koja je pulsirala sve vreme. To što je rekao patrijarh je upravo potvrda tog uverenja. Monaštvo ne drži samo Crkvu, ni samo naciju, kompromitovanu reč koju čovek više ne sme ni da upotrebi, dotle smo došli sa liberalnom strujom. Negovanje nacionalne kulture, u izvornom značenju te reči — to je ogromna zasluga monaštva koja je udarna igla u duhovnoj energiji kojom svaki narod zrači.“

Knjigu „Uvođenje u Hilandar“, taj izuzetan vodič kroz izvor duhovne i kulturne baštine srpskog naroda, izdala je Zadužbina Svetog manastira Hilandara. Priča Vladete Jankovića, koji je više od trideset godina na čelu Društva prijatelja Svete Gore Atonske, njegov je prilog obnovi manastira, kao i novac od svakog prodatog primerka knjige.

Obnovljeni Beli konak - Janković je u knjizi od zaborava sačuvao poruke koje su monasi stotinama godina ostavljali na zidovima kelija