Tehnološki giganti koji su napravili pretraživače interneta i društvene mreže žive od prikupljanja i prodavanja naših podataka oglašivačima. Dozvolili smo im da to čine onda kada smo počeli da upotrebljavamo njihove usluge, odnosno kada smo pristali na njihove uslove korišćenja, koje najčešće ne pročitamo do kraja ili uopšte.
S njima delimo ime i prezime, lokaciju, imejl adresu, broj telefona i još mnogo drugih privatnih podataka, čijim ukrštanjem može da se stvori slika o našim potrebama, navikama i ličnostima. Tome bar delimično možemo stati na put, a da pritom ne ograničimo mnogo svoje mogućnosti na internetu. Treba da počnemo da koristimo pretraživače i programe koji poštuju i štite našu privatnost i ograničimo pristup podacima onima koje ne želimo da zamenimo.
Kako da zaštitimo podatke i privatnost
Stručnjak za sajber-bezbednost prof. dr Igor Franc za Sputnjik predočava da IT profesionalci imaju poseban način za pregledanje interneta. Oni, pre svega, koriste program „Virtual boks“ (VirtualBox), pomoću kojeg u okviru svog računara „naprave“ još jedan virtuelni. Potom u virtuelnu mašinu instaliraju besplatan operativni sistem, poput „Linuksa“, u kom koriste veb-pregledač i „surfuju“ internetom bez brige da će ugroziti svoje podatke.
„Zanimljivo je što je to poseban kontejner. Bilo šta da napravimo u tom virtuelnom operativnom sistemu, ne može da se odrazi na našu mašinu, naše podatke. U svakom momentu možemo da ga isključimo i obrišemo sve što smo koristili. Može da se napravi tako da kad god restartujemo računar, on obriše sve, tako da svaki put pristupamo internetu kao nova mašina, nema ’kolačića‘ niti bilo čega drugog. To je dobro i za viruse. Ako pokrenete virus u toj mašini — nikom ništa. Pre svega zato što je teško da se virus izvrši u ’Linuksu‘, a ukoliko se to dogodi, on će biti lokalan, neće moći da uništi vaše podatke, vašem računaru neće ništa da se desi“, pojašnjava Franc.
Mane tog pristupa internetu su što je za njegovo primenjivanje potreban „jači“ računar, s najmanje četiri gigabajta RAM memorije i modernim procesorom i što se pregledanje interneta odvija malo sporije nego obično, jer se „surfuje“ putem virtuelne mašine.
Za anonimno „surfovanje“ pogodan je „Tor“ veb-pregledač, koji šifruje podatke koje šaljete i višestruko lažira vašu tačnu lokaciju, tj. „aj-pi“ adresu, tako da u digitalnom svetu deluje da ste na internet priključeni u, recimo, Nemačkoj ili SAD. Zbog toga ga koriste i kriminalci.
Problem s „Torom“ je što proces lažiranja lokacije znatno usporava pregledanje interneta. Sem toga, ako pristupimo „Fejsbuku“, „Tviteru“ ili nekom drugom veb-sajtu koji zahteva da otkrijemo svoj identitet, korišćenje „Tora“ kao osnovnog veb-pregledača je besmisleno.
Slično funkcionišu i „vi-pi-en“ (Virtual private network) konekcije, koje šifruju podatke koje šaljete i „maskiraju“ vašu lokaciju, prikazujući umesto nje mesto gde je smešten server firme koja vam pruža tu uslugu. Zakup „vi-pi-ena“ za privatne svrhe košta do 20 dolara mesečno.
Ukoliko se ipak odlučite za neki od popularnih veb-pregledača, poput „Gugl krouma“, „Mozila fajerfoksa“, „Majkrosoft edža“ ili „Safarija“, imajte u vidu da svi oni štite vašu privatnost na sličan način, pa je izbor stvar ukusa.
Kako da pretražujemo bezbedno
„Gugl“ je najpoznatiji i najbolji pretraživač, ali je opštepoznato da prikuplja i prodaje naše podatke oglašivačima. Da bismo to izbegli, potrebna nam je alternativa koja nam daje približno kvalitetne rezultate kao „Gugl“, s minimalnim skupljanjem podataka.
Franc otkriva da se u tome najbolje pokazao pretraživač „Dak dak gou“ (DuckDuckGo):
„Kad u ’Dak dak gou‘ ukucate određenu pretragu, on će vam dati rezultate približne onima koje bi vam dao ’Gugl‘. Međutim, ’Gugl‘ zna iz koje zemlje dolazite, a ’Dak dak gou‘ ne. Ako ukucate ’kafići u mojoj okolini‘, ’Dak dak gou‘ neće znati koja je vaša okolina. Moraćete da unesete da je reč o okolini Niša, Beograda, Subotice... ’Gugl‘ bi vam automatski prikazao te rezultate.“
Sajtovi koje posećujemo uglavnom od nas traže da prihvatimo njihove „kolačiće“ (cookies), podatke pomoću kojih veb-sajtovi pamte na koji način ih koristimo i prilagođavaju nam se svaki put kada ih iznova posetimo, što je prednost.
Mana je što se „kolačići“ čuvaju na našim računarima bez ikakve zaštite, a u sebi mogu da sadrže korisničko ime i lozinku za neki veb-sajt, ako smo pristali da ih sačuvamo prilikom posete stranici. Time naši pristupni podaci postaju lak plen za hakere. Drugim rečima, prihvatanje „kolačića“ može da bude korisno, ali i rizično.
Antivirus program — neophodan
Da bismo zaštitili naše podatke od hakera i virusa, neophodno je da instaliramo kvalitetan antivirus program. Franc ističe da za poslovnu upotrebu ni slučajno ne treba razmatrati besplatne softvere, dok za kućnu upotrebu mogu da posluže ako se na računaru ne nalaze važni podaci.
„Osnovna razlika između jednih i drugih je u tome koliko brzo će biti u stanju da detektuju novi virus. Ako se virus pojavio jutros u sedam sati, najverovatnije je da će u toku dana plaćeni antivirus već biti u mogućnosti da ga prepozna. Onome koji nije plaćen, sigurno će trebati do sedam dana da u svoju bazu ubaci novi virus i da ga onda pronalazi“, objašnjava Franc.
Po njemu, većini „običnih“ korisnika nije potreban antivirus program koji se plaća. Od besplatnih preporučuje „Komodo“ (Comodo), „Avira“ i „a-ve-ge“ (AVG), a od onih koji se plaćaju „Kasperski“ (Kaspersky), „Norton“ i „NOD 32“. Cena antivirus zaštite za jedan uređaj (računar ili mobilni telefon) za period od dve godine iznosi oko 35 evra.
Bez odbrane od društvenih mreža i aplikacija
Ako koristite neku od društvenih mreža, ali želite da prestanete da delite svoje privatne podatke s njom, nećete se usrećiti.
Franc objašnjava da socijalne mreže uzimaju naše podatke čim im pristupimo. To je cena koju plaćamo za upotrebljavanje platformi. Jedini izlaz je da prestanemo da ih koristimo, ali čak i da to učinimo, mrežama tj. kompanijama će ostati podaci koje smo do tada s njima podelili.
„Mi uopšte ne možemo da kontrolišemo šta, kako i na koji način oni prikupljaju. Postoji neki ugovor o korišćenju njihovih usluga koji niko nikada nije pročitao, ima gomilu sitno napisanih strana. Mi ne možemo da ispratimo šta konkretno od podataka oni prikupljaju. Čak i ako obrišemo slike koje smo nekad postavili, one se i dalje negde čuvaju. Pitanje je samo kako će oni te podatke koristiti i za koju namenu, a šta sve prikupljaju o nama — apsolutno sve“, napominje Franc.
Slična situacija je i sa aplikacijama za mobilne telefone. Kada ih instalirate, one od vas traže da im dozvolite da pristupe različitim funkcijama vašeg uređaja, koje često nemaju nikakve veze s primarnim svrhama aplikacija. Ako ne dozvolite, nećete moći da ih koristite. Moraćete da nađete alternativu, ako uopšte postoji.
Prednosti deljenja podataka
Deljenje podataka s velikim tehnološkim kompanijama ima i svoje dobre strane. Njihove usluge koje koristimo prilagodiće se našim željama i potrebama — pretraživači će davati kvalitetnije rezultate, reklame će prikazivati proizvode za koje ste u poslednje vreme bili zainteresovani...
„Ako želite da se hranite zdravo, pa ukucate mnogo puta ’zdrava ishrana‘, sledeći put kada budete pretraživali, prvi oglasi će biti vezani za ono što ste prethodnih meseci, nedelja ili godina kucali. Na osnovu toga, dobićete mnogo bolje rezultate. Što se društvenih mreža tiče, tu apsolutno nema prednosti“, zaključuje Franc.
Pročitajte još: