Stanković dodaje da je Albancima na Kosovu najveća noćna mora mogući povratak prognanih Srba jer bi to narušilo njihovu etničku „ravnotežu“.
Strah od povratka Srba na Kosovo i Metohiju
„Njihovi secesionistički ciljevi onda bi bili teže ostvarivi. Tako da ove akcije Prištine nose i tu poruku – da se Srbi ne vrate. U suprotnom, ne bi reagovali tako histerično i sistematski organizovano. Znači da imaju strah od buđenja srpskog identiteta na Kosovu,“ napominje Stanković.
Inače, demonstracije, grafiti protiv Srba, i uopšti haos nastao je jer se dvadesetak Srba okupilo na Spasovdan da ispoštuje verski obred u centru Prištine. Reakcija Albanaca na tu liturgiju koju je služio vladika Teodosije, poruka je da Albanci žele etnički čisto i monoreligiozno Kosovo, navodi naš sagovornik.
„Ne bi nikome smetalo da neka nacionalna zajednica obeleži svoj verski praznik da na Kosovu postoji minimum demokratičnosti. Očigledno se tamo demokratija shvata kao tiranija. Ovo je jedan u nizu pritisaka kojim govore da Srbima nije mesto na Kosovu i Metohiji,“ zaključuje Stanković.
Živojin Rakočević publicista i novinar sa Kosova i Metohije napominje da je u Crkvi Hrista Spasa u centru Prištine prvi put služena liturgija od 1998. godine. Ujedno i podseća da je to najviše napadana crkva u proteklih dvadeset godina.
Srpski hram koji su Albanci zlostavljali
„Teško je i nabrojati sve ono što se tom Hramu u proteklom periodu desilo i šta je sve pretrpela ova srpska svetinja. Po njemu su se peli alpinisti, polugola pevačica je snimala spotove proglašavan je za „zlo“ i „Miloševićevo delo“. Predlagano je da postane Memorijalni muzej Albanaca ali, na kraju posle svih napada, ovoga Spasovdana se videlo da je preživela potreba da se u njemu služi služba Božja i da se u njemu okupljaju građani Prištine,“ nabraja Rakočević.
Građani Prištine su, dodaje sagovornik Sputnjika, izmolili ovaj Hram i on je bio suštinska potreba grada, jer se u maloj Crkvi Svetog Nikole nije mogao okupiti veći broj ljudi.
„Pratili smo kako on raste sve do 1999. Godine, a onda je došlo do raskida i od tog trenutka taj Hram i taj krst iznad Prištine svedoči i traži da se Srbi vrate u grad. Posle 23 godine oni su se danas predviđeni episkopom Teodosijem vratili u svoj Hram i u svoj grad i pokazali da je živ i da nesumnjivo pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Nema tu nikakve ideologije već samo života koji hoće da kaže da nešto pripada nama i sasvim prirodno je da se u njemu služi i da ljudi koji imaju potrebu da svoje čuvaju, u tome ne budu sprečavani,“ kaže Rakočević.
Rakočević ističe da se danas pokazalo da je Hram Hrista Spasa u Prištini živ i da je živa vera prištinskih Srba i ljubav koju su u Hram uložili tako da on i danas govori – čekam vas da se vratite.
Liturgija na Spasovdan za prognane Srbe
Čast da pripremi slavski kolač za spasovdansku liturgiju imala je Đurđa Drmončić koja živi u neposrednoj blizini Hrama u centru Prištine. I to nije slučajnost, već nastavak tradicije. Kako nam je rekla, oni su stara prištinska porodica, a njena zaova Milijana Drmončić je 1981. godine kada je patrijarh Pavle počeo podizanje ove svetinje, učestvovala u njegovoj izgradnji, za šta je dobila i zahvalnicu upokojenog srpskog patrijarha.
„To je dakle tradicija, međutim desilo se šta se desilo 1999. godine… Nismo mogli da priđemo Hramu znate kakva je situacija bila. I sada, na inicijativu vladike Teodosija, obavljen je ovaj sveti čin, a važno je da se crkva osvešta i da se nastavi tradicija da se seče slavski kolač. Posebno smo impresionirani što je nas dvadesetak sunarodnika i sugrađana moglo da se posveti našem nedovršenom Hramu koji je započeo naš upokojeni patrijarh Pavle,“ kaže Đurđa.
Crkva u centru Prištine građena je devedesetih godina kao glavni gradski hram, a projektovao ju je arhitekta Spasoje Krunić. Nakon okončanja sukoba 1999, crkva je minirana, ali nije bilo većih oštećenja. Britanske snage Kfora su potom preuzele obezbeđenje objekta.
Sa povlačenjem Kfora u kosovskoj javnosti, među političarima, nevladinim organizacijama i na Univerzitetu kruže ideje da se Hramu promeni namena i da ne bude u vlasništvu SPC, uz najčešći izgovor da je reč o crkvi iz doba Miloševićevog režima.