Kako navodi, razlog je to što bogata deca imaju nekoliko osobina koje je „izuzetno uznemiravaju“.
„Bogata deca uglavnom imaju nekoliko ‘nedostataka’. Oni su imali pravi posao jer su imali prave kontakte, pa su u letnjim mesecima u tinejdžerskim danima imali odgovarajuću praksu u različitim, pravim kompanijama. Znate, oni imaju prave uvode. Siromašna deca čekaju svoje mesto i razmenjuju se, radeći istovremeno u prodavnicama, kafićima gde često i viču na njih”, priča Barbara Korkoran koja je, inače, i sama odrastala kao siromašnije dete u mnogobrojnoj porodici i malom prostoru.
Kako navodi dalje, bogata deca obično su išla u najbolje škole, a ono što dolazi sa odlaskom u najbolje, posebno poslovne škole, je izvestan stav i znanje koje oni imaju.
„Ipak, oni znaju sve o poslu kao posmatrač, a ne znaju posao kao igrač, Dok, s druge strane, siromašna deca su imala probleme. Oni su morali da budu igrači i ranije. Morali su da doprinesu porodici, gledali su roditelje kako se muče. Oni znaju moć dolara. Nikada nisu išli na otmen odmor, pa teže odmoru“, kaže.
Ona objašnjava da je povređeno siromašno dete za nju garant da će zaraditi novac, jer će zbog njega želeti da dokaže nekome da greši.
„Radije bih umrla nego da me on vidi da nisam uspela“
I sama Barbara suočila se s tim, jer joj je, kako kaže, prvi poslovni partner rekao da nikada neće uspeti s njim.
„Radije bih umrla nego dozvolila da me on vidi da nisam uspela“, kaže ona i dodaje da su i mnogi njeni poslovni saradnici bili u sličnoj situaciji, prenosi „Bizlajf“.
„Mnogi moji najbolji preduzetnici bili su povređeni. Ljubav prema novcu ne čini dobrog preduzetnika. Većina velikih preduzetnika zaista uopšte nije usresređena na novac, to se jednostavno desi dok oni pokušavaju da budu najuspešniji“, objašnjava ona.
I njena deca su – bogata deca
Ipak, ona se osvrnula i na svoju decu, momka od 24 godine i devojčicu od 13. Zbog svih okolnosti, njena deca su upravo ta, bogata deca.
„Imam nekoliko dobrih okolnosti sa svojom bogatom decom. Nije da sam ih htela, ali su srećne okolnosti. Oboje su vrlo disleksični (imaju slabu pažnju i koncentraciju, loše pamte, čitaju i pišu). Ovo ih je ipak nateralo da budu u onoj grupi dece koja će morati da se bore”, kaže ona i objašnjava da joj je sin, iako odbijen u svom dobrim školama uhvatio život u svoje ruke i ipak završio kao jedan od najboljih na Univerzitetu u Kolumbiji, dok ćerka ne ume ni da čita, a ima i problem sa polaganjem čak i vozačkog ispita. Međutim, kako kaže, kod nje voli to što ima stav da ona daje sve od sebe.
Ipak, ističe da ako im bude trebalo novca da ulažu u nešto, ona će im dati, jer je ipak samo roditelj kao i svaki drugi.
„Ne mogu se pretvarati da neću. I šteta, jer je Bog blagoslovio dete koje pravi nešto svoje. To je za njih dobro, kad zaista možete da kažete: ‘Da, ja sam to uradio, ali da li sam mogao? Da li sam to mogao da uradim bez pomoći? To je malo drugačija vrsta samopouzdanja“, objašnjava ona.
Pročitajte još: