Korać je stradao u saobraćajnoj nesreći kod sela Kamenica, nedaleko od Sarajeva, u 31. godini, dan posle utakmice između reprezentacije Jugoslavije i tima igrača iz Bosne i Hercegovine.
Žućkova smrt je u muku ostavila celu tadašnju veliku državu, ali i njenog prvog čoveka, Josipa Broza Tita.
Na njegov zahtev, kovčeg sa Koraćevim telom nije bio prekriven jugoslovenskom, već olimpijskom zastavom.
„On je bio veći od zemlje koju je predstavljao, pripadao je celom svetu“, rekao je Tito.
Bio je veći i od košarke – Korać će ostati upamćen kao čovek koji je u Beograd doneo prvu ploču Bitlsa, na legendarnom ćošku u Knez Mihailovoj ulici u srpskoj prestonici okupljao je svoje društvo i često odlazio u Narodno pozorište, kao veliki ljubitelj teatra.
Nije uspeo da završi Elektrotehnički fakultet u Beogradu, niti da pokuša da obori rekord Vilta Čembrlena od 100 poena na jednoj utakmici – nedostajao mu je jedan, a sve zbog tragedije o kojoj je u autorskom tekstu za kultni magazin Koš napisao njegov saigrač Blaž Kotarac.
„Dva dana smo proveli u Sarajevu, ideja je bila da zajedno, njegovim automobilom, odemo u Beograd. Predomislio sam se, odlučio sam da odem do roditelja u Banjaluku. Pogledao me je i prokomentarisao da ga, eto, ostavljam samog da ide za Beograd...“, naveo je Kotarac.
U Beograd nikada nije stigao, a pričalo se da je tih meseci mogao da se preseli u Madrid jer je slavni Real želeo da ga vidi u svom dresu.
Godinu dana kasnije, Jugoslavija je postala prvak sveta, prvi put u svojoj istoriji, ali je taj uspeh nadvila senka tragedije lucidnog Somborca, najboljeg sportiste Jugoslavije za 1960. godinu, osvajača šest medalja sa nacionalnim timom.