Među autorima istraživanja, objavljenog u časopisu “Genome Biology and Evolution”, su i hrvatski naučnici Josip Skejo i Damjan Franjević.
Nastanak života i kompleksnog života na Zemlji
Život je nastao pre četiri milijarde godina u hidrotermalnim vrelima na dnu okeana. Prve dve milijarde godina svet su naseljavali isključivo jednoćelijske prokariote, kojima pripadaju bakterije. Prokariote imaju, uslovno rečeno, jednostavnu ćeliju. Prvi kompleksni organizam, koji biologija definiše imenom eukariot, pojavio se pre oko dve milijarde godina. Eukariotima pripadaju životinje, gljive, biljke, alge i protisti (nekad poznate pod nazivima praživotinje i organizmi slični gljivama).
Što su kompleksni organizmi?
Kompleksne ili složene žive organizme nazivamo eukarioti. Eukarioti su prvi polni organizmi na Zemlji, a uz to su i jedini koji imaju jedro (to je arhiva ćelije, to jest deo ćelije u kom se nalazi DNA), mitohondrije (to je deo ćelije koji proizvodi energiju) i složenu mrežu unutrašnjih membrana (endoplazmatski retikulum).
Kako se dogodio prelaz iz prokariotske u eukariotsku organizaciju i kako je izgledao prvi eukariot, do danas je jedno od važnih pitanja nauke. Budući da su prokarioti jednoćelijski, moglo se pretpostaviti da će i predak eukariota biti jednoćelijski. Mišljenje da je prvi složeni organizam jednoćelijski vladalo je u biologiji više decenija.
Što novi rad menja u dosadašnjem shvatanju razvoja života?
U novom radu međunarodni tim naučnika iz Nemačke, SAD i iz Hrvatske, predvođen uglednim američko-nemačkim profesorom Vilijamom F. Martinom, analizirao je mogućnost da je predak svih eukariota imao mnogo jedara, dakle da je nalikovao na hife današnjih gljiva.
Hife gljiva imaju ćelije sa dva ili više jedara. Kod većine gljiva one su glavni vegetativni način rasta, a zajedno čine miceliju, koja je poput mreže ili klupka hifa. One su pravo telo gljive i nalaze se u tlu. Spora gljive klija u miceliju sa jednim jedrom koja ne može seksualno da se reprodukuje. Kada se dve micelije sa po jednim jedrom spoje i formiraju dvojedarnu ili višejedarnu, micelija može da formira plodna tela kao što su gljive. Micelija može biti malena, tako da ju je teško videti, ali kod nekih vrsta gljiva može biti ogromna, toliko da prekrije na hiljade hektara tla.
"Možda je sve što smo do sada mislili pogrešno i treba potpuno da promenimo ugao posmatranja, jer u slučaju da je naš model tačan, mnogo toga što smo u biologiji objašnjavali usložnjavanjem zapravo su primeri pojednostavljivanja sistema", ističu Skejo i Franjević.
"Sa sigurnošću već znamo da je predak eukariota imao pol i mitohondriju, ali to koliko je imao jedara je područje u koje nauka tek ulazi i gde je potrebno mnogo rada. Drago nam je da je upravo naša mala laboratorija, koja se sastoji od jednog profesora, jednog asistenta i jedne tehničarke, imala priliku da radi na ovakvom projektu", ističe hrvatski tim koji je radio na istraživanju, preneo je zagrebački portal Indeks.
Ćelije sa više jedara inače često nalazimo i kod sincicijalnih tumora. Bolje razumevanje evolucije ovakvih tkiva moglo bi zbog toga da bude revolucionarno.
"O mitohondrijama, koji se kod ljudi nasleđuju gotovo isključivo samo od majke, znamo mnogo, ali jedro nam je i dalje prevelik zalogaj. Samo smo posložili evolucijsko stablo eukariota i na njemu označili ko sve može da ima više jedara, pa još nemam osećaj koliko je otkriće važno. Čudno je da od tolike raznolikosti višejedarnih i višećelijskih formi niko do sada nije prepoznao koliko je fenomen čest i da bi mogao da vuče korene duboko u prošlosti. Kad bismo razumeli kod sincicijalnih tumora zašto i kako određene jedra preživljavaju, sigurno bismo mogli s više znanja pristupiti i njihovom lečenju", kaže Skejo.