Ovo je mišljenje Jelene Vukoičić, stručnjaka za bezbednost, posle ponovljenog zahteva Albanaca sa juga Srbije da se uključe u dijalog sa Beogradom. Oni se pozivaju na referendum koji je održan 1992. godine, na kome su Albanci „glasali za ujedinjenje sa Kosovom“. Sve to je bila tema sastanaka u Prištini između tzv. premijera Kosova Aljbina Kurtija i predsednika Albanskog nacionalnog veća u Srbiji Ragmi Mustafe, ove nedelje u Prištini.
Replika kosovskog modela
Naša sagovornica podseća da je na Kosovu etničko čišćenje Srba počelo kupovinom srpske zemlje od strane Albanaca — milom ili silom — još osamdesetih, a taj scenario dešava se i na jugu Srbije.
„To je bila samo uvertira, a onda su krenuli da traže veća politička i ljudska prava da bi se sve završilo kako se završilo. Albanci imaju megalomanski politički projekat ’velika Albanija‘ i oni to ne kriju, a znamo da teritoriju te neke fiktivne države čini i jug Srbije uz delove okolnih država. Jedna od njihovih taktika ostvarenja te ideje je i kupovina zemljišta i nekretnina za prilično velike sume od Srba“, napominje ona.
Na primeru Kosova i Metohije, kaže naša sagovornica, treba posmatrati albansku dugoročnu politiku. Po njoj, problem na jugu ne treba gurati pod tepih, jer sve može da metastazira i da u nekom trenutku postane nerešivo.
„Ono na šta Albanci računaju je da kad oni negde stvore za sebe pogodnu situaciju na terenu, onda izazivaju konflikt u koji umešaju i velike sile, njihove saveznike, a pre svega Ameriku. Tako je urađeno i sa Kosovom i sigurno da takve planove imaju i za jug Srbije, samo što čekaju povoljan trenutak“, uverena je naša sagovornica.
Primer Bujanovac
Bujanovac koji je politički potpuno u rukama albanskih struktura je, dodaje ona, primer kako se Albanci ponašaju kada imaju vlast.
„Nažalost, primenjuju već oprobane metode i pokušavaju da stvore neku atmosferu da se tu pravi neka ’velika Albanija‘ — mašu albanskim zastavama, slave držane praznike Albanije kao da su na teritoriji Albanije, veličaju poginule pripadnike OVK, dižu im spomenike i prave neku vrstu kulta od njih. S druge strane, zabranjuju kulturne manifestacije kao što je to bio slučaj sa zabranom da se u Domu kulture u Bujanovcu prikaže projekcija filma ’Ničija zemlja‘, jer to njima ne odgovora“, napominje Vukoičićeva.
Jedina razlika između tih osamdesetih i početka devedesetih i svega što se tada dešavalo na Kosovu i Metohiji, napominje ona, jeste što danas Albanci sa juga Srbije imaju „olakšavajuće“ okolnosti za realizaciju svoga plana, jer imaju podršku sa Kosova i Tirane.
„Priština je u rukama Albanaca i normalno da im odatle i dolazi logistika, ali sve to ne bi bilo ni lako ni ostvarivo da nemaju podršku Amerike. Oni sada pokušavaju da se prikače na voz koji je već u pokretu, a to je dijalog Beograda i Prištine. Tako da se može reći da se njihova borba za ’veliku Albaniju‘, za razliku od one na Kosovu, vodi iz fotelje. S druge strane, Americi odgovara da drži stalnu tenziju podgrevajući ovi ideju, jer su jedini remetilački faktor na koji mogu da računaju na Balkanu — upravo Albanci“, smatra ona.
Logistika u Tirani i Prištini
Vukoičićeva primećuje da je drsko i bezobzirno ponašanje albanskih lidera dodatno potkrepljeno upravo time što misle da im niko ništa ne može, jer imaju i zapad iza sebe.
„Albanci su naučili kako da manipulišu konceptima ljudskih prava, da provociraju države i bezbednosne snage, a ako država na to reaguje, onda se oni odjednom pojavljuju glumeći žrtve, pa u njihovu zaštitu staju strane ambasade. I tu treba biti jako pametan i mudar da se izađe na kraj sa takvom situacijom“, objašnjava sagovornica Sputnjika.
Država na primer, napominje ona, može da donese leks specijalis kakav hoće ako smo u situaciji da se nešto smatra prioritetnim državnim interesom, kao što je nekontrolisana prodaja zemljišta.
Brisel je rekao ne
S druge strane, Nikola Lazetić, urednik portala „Bujanovačke vesti“, misli da nikakav velikoalbanski scenario ne postoji i da i Albanci i Srbi zemlju prodaju podjednako jer je loša ekonomska situacija, kao i da među Albancima nema više tog entuzijazma i veličanja nekadašnjih pripadnika OVK.
„Ja tu pravim razliku, jer od svih OVK komandanata jedino Kapetan Leši ima taj neki status u albanskom narodu i to niko ne može da promeni. Ali, skoro je bio skup povodom dana njegove pogibije i tu je, za razliku od proteklih godina, bilo bar tri puta manje ljudi, što govori nešto“, kaže on.
On napominje da priča o tome kako Albanci sa juga Srbije žele da se pripoje Kosovu traje već 20 godina i on u tome ne vidi ništa novo.
„Takođe, Albanci hoće da se uključe u briselske pregovore otkako su oni počeli, ali je Brisel jasno na to stavio tačku i rekao — ne. Što bi trebalo da znači da od tog posla nema ništa“, smatra Lazetić.
Naš sagovornik čak tvrdi da je u Bujanovcu stagnacija prodaje nekretnina i da sada više Albanci prodaju nego Srbi, ali ne iznosi ko tu imovinu kupuje. Da li neki drugi, bogatiji Albanci, jer teško da su Srbi ti koji su kupci, kao što je, iz iskustva, malo verovatno da Albanac proda Srbinu zemlju.