Više od baleta u Beogradu: Kako se čuveno pismo Onjeginu piše telom

Ova mlada solistkinja Baleta Narodnog pozorišta prvi put se pojavila u ulozi Tatjane u operi Petra Iljiča Čajkovskog, inspirisanom čuvenim Puškinovim delom. Tatjana za Sputnjik kaže da imala tremu, jer je ova predstava za nju – više od baleta.

„Bilo je teško i naporno spremati ovakvu predstavu, potpuno drugačiju od svega što sam do sada igrala. Ona je neoklasičan balet, neka vrsta klasike sa slobodnijim pokretima, a ono što je tu najvažnije je njen dramski karakter. U „Evgeniju Onjeginu“ ima mnogo više glume i mimike u odnosu na klasične balete. Prvi put sam spremala takvu predstavu i trebalo mi je vremena da se opustim, oslobodim, izađem iz `kocke` u kojoj sam – a to je klasični balet i ispričam priču kroz pokret“, iskrena je Tatjana Tatić.

Ona napominje da joj je najmanji problem predstavljao baletski deo, više je, kaže, mislila kako da telom i licem izrazi različita stanja Tatjanine duše.

„Ima tu mnogo stanja. Predstava počinje od kraja, kada je sve već gotovo, Onjegin je sam na sceni, mi ostali prolazimo pored njega kao duhovi… Naš zadatak je da ne smemo biti bezlični, a opet moramo dočarati taj neki međusvet u kome se nalazimo, dakle bez izraza na licu, a opet da ne bude mrtvo. I to je prvo stanje. Kada se potom Tatjana prvi put pojavljuje kao mila, dobra devojka koja se zaljubljuje u Onjegina, taj prvi momenat sreće nije lako odigrati, jer to nije samo zalepiš osmeh i igraš. Mora da se izrazi njeno duhovno stanje, ja telom treba da pokažem njenu sreću i to mirnog lica, gotovo bez osmeha. Posle tog `dueta sreće` Tatjana priča sestri o susretu sa Onjeginom i tu je već pojačan izraz lica, ali je opet sve u telu, a to za igrača znači - disanje na maksimum. Opet, u adađu u kom je Onjegin odbija – igra se stanje koje treba da iznijansira od slušanja tih reči do tragedije Tatjanine duše koja u prvom trenutku ne zna šta joj se desilo, budući da nikada pre to nije doživela. U veoma kratkom vremenu potrebno je promeniti stanje i odigrati ceo luk od sreće do tragedije. U baletu ne postoje posebni pokreti za sreću i za tugu, to su isti pokreti i samo ih igrač izrazom može učiniti različitim. Jedino od čega sve to zavisi je kako ga igrač iznese iz duše. Jednostavno mora da se uđe u to stanje“, tvrdi mlada balerina.

Kao najzahtevniju ističe scenu Tatjaninog monologa koji se dešava na njen imendan.

Ona podseća da je dodatna teškoća u tome što je, usled poznatih epidemioloških okolnosti, izostala pauza i što su spojeni prvi i drugi čin, čime je otežano i presvlačenje.

„U drugom činu Tatjana se pojavljuje sa mužem, prošlo je toliko godina i samim tim treba puno toga da se promeni - od frizure koja je potpuno drugačija, do samog stava, budući da je ona sada grofica. Ipak, uspeli smo da sve to dočaramo i da napravimo razliku“ ne krije uzbuđenje pred večerašnji nastup Tatjana Tatić.

Za muziku Čajkovskog, mlada umetnica koja je i zvezda baleta „Labudovo jezero“  kaže da je – neprevaziđena.

„Ta je muzika do te mere savršena da čovek može da dođe samo da je sluša, jer ona govori sve. Tek onda na sve to dođemo i mi, kao igrači…“

Za balet „Evgenije Onjegin“ koji se izvodi večeras na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu libreto je napisala čuvena balerina i pedagog Lidija Pilipenko, koja je ujedno i koreograf i reditelj predstave. Uz Tatjanu Tatić igraju i Jovan Veselinović u ulozi Onjegina, Ada Raspor kao Olga, Nikola Bianko kao Lenski, i celokupni ansambl Baleta.