Jedan od najboljih fudbalera u istoriji naše zemlje, erudita, čovek širokih shvatanja i opsega delovanja, od septembra prošle godine je bez posla, nakon što je u besu i nemoći napustio poziciju šefa stručnog štaba Partizana.
Njegovo odsustvo iz srpskog fudbala posebno upada u oči u momentima kada sve ključa na svim nivoima, dok u Fudbalskom savezu Srbije, gde je bio višestruki funkcioner, traje rat dve struje, a istovremeno je njegov Partizan u potpunom haosu, kako na organizacionom, tako i na striktno fudbalskom nivou.
Iznenađenje je bilo i sam Miloševićev ulazak u trenerske vode, ali je za vreme provedeno u svom klubu dokazao da je legendarni ser Aleks Ferguson bio u pravu kada je procenio da će nekadašnji napadač biti i odličan fudbalski stručnjak.
Partizan je zaigrao drugačije nego ikada, brzo, moderno, atraktivno, na gol više, a to je kao rezultat donelo i briljantne igre u Evropi, koje nažalost nisu krunisane plasmanom u drugu fazu Lige Evrope – zbog Miloševićevog trenerskog neiskustva.
To mu se može uzeti kao mrlja u trenerskoj karijeri, ali je njegova zaostavština takva da srpski fudbal, ne samo Partizan, sa setom može da razmišlja o tome šta bi bilo da Savo nije odlučio da stavi tačku na svoj rad u Srbiji, prilikom odlaska iz crno-belog tabora, a posle utakmice protiv Vojvodine, u kojoj je imao niz burnih reakcija nezadovoljan tretmanom njegovog kluba.
„Nisam u afektu, nije ovo kap koja je prelila čašu, ovo već traje, dozvolio sam sebi da uradim to što sam uradio u Novom Sadu, a ružno je. To ne sme da radi trener i pedagog, pre svega trener Partizana.. Ali, nije me Novi Sad opredelio, ovo traje i sve je jako mučno. Šta da kažem momcima kada uđem u svlačionicu i pogledam ih u oči. Sebi znam šta da kažem: Ići odavde i nikad više ne raditi ovde", rekao je tada Milošević.
Istorija nam ukazuje na to da je on, uz Mitra Mrkelu, sadašnjeg sportskog direktora Crvene zvezde, kreator fenomenalne generacije mlade reprezentacije Srbije, koja je uz trenersko vođstvo Veljka Paunovića uspela da postane šampion sveta.
Takav podatak daje zaključak da Milošević uz trenerske ima i odlične menadžerske sposobnosti, toliko neophodne srpskom fudbalu i naročito Fudbalskom savezu Srbije.
Telo u kom je Savo bio i potpredsednik, sada prolazi kroz novu fazu drame, odlazak Slaviše Kokeze je ostavio upražnjeno mesto prvog čoveka, tu funkciju je obavljao, u svojstvu zamenika, Marko Pantelić, ali je kompletan haos na nedavnoj sednici Izvršnog odbora iznedrio Nenada Bjekovića kao ličnost za to mesto.
Miloševića nema ni tu, ni u Fudbalskom savezu Srbije, ni u Partizanu, ni u srpskom fudbalu, ali, na dan kada su crno-beli igrali finale Kupa Srbije, protiv Crvene zvezde, on je prisustvovao meču Novaka Đokovića na Beograd openu.
Daleko od fudbalskog mulja, mešetarenja, sudijskih podvala, funkcionerskih ratova, Milošević je mogao da uživa u sjajnom meču Đokovića i nemačkog tenisera Matsa Morainga, van svega što je donedavno predstavljalo njegovu osnovnu sferu interesovanja.
Umesto Miloševića, u Partizanu je sada Aleksandar Stanojević koji je potpuno razmontirao ekipu koju je zatekao, ostao bez trofeja, ali i bez igrača u koje je Savo bezgranično verovao, poput Takume Asana, te skrajnutih Filipa Stevanovića, Lazara Pavlovića, Rajka Brežančića, pa i Makija Banjaka, dok u FSS traje „ratno stanje“ u kom je izgleda cilj da se dokaže ko je „manji mafijaš“.
Možda je za Miloševića tako i bolje, mirnija mu je glava, stres je smanjio na minimum i na miru može da se posveti stvarima koje ga čine srećnim, poput tenisa, pozorišta, pesme, a srpski fudbal? Pa, neka se snađe, do nekih boljih vremena, ako ona ikada dođu.