Pesmu Bećkovića, koja je objavljena u listu „Politika“, prenosimo u celosti:
Onamo namo za brda ona
Iznad vremena i vasiona
I još dalje na drugoj strani
Onostrani se dižu Dečani
I gaj zeleni nadrealni
I zbor junački neprestani
Tamo ću jednom i ja poć
Ta u meni su sebi ću doć
Onamo namo na onoj strani
Božuri su transponovani
A carski dvorovi razoreni
Nepatvoreni su prestvoreni
Onamo u slavi videću Prizren
Ovamo u mraku jedva nazren
Tamo ću jednom i ja poć
Ta u meni su sebi ću doć
Onamo namo iza oblaka
Kao što reče car junaka
Tamo daleko nedogledani
Počinju svemiri prepevani
I spevaoc im svaštoznani
Gde nismo sužnji vodoravni
Tamo ću jednom i ja poć
Ta u meni su sebi ću doć
Onamo namo iza planina
Tamo je moja očevina
Ako smo očajni znači kraj nije
Kraj je početak carstva poezije
Ko se na kraju ne raduje
Taj svoju veru ne veruje
Tamo ću jednom i ja poć
Ta u meni je sebi ću doć
Onamo namo gde nema strana
Tamo je zemlja obećana
Gde više nema smrti ni ropstva
Već žiznj beskonačnaja vasionstva
Realnost jeste privremena
A zemaljsko je za malena
Tamo ću jednom i ja poć
Ta u meni je sebi ću doć
Onamo namo na onu stranu
Izvan prostora zanebesanu
Zasijaće u svakom umu
Sve što sija u univerzumu
A večnoj duši svako znanje
Može biti samo sećanje
Tamo ću jednom i ja poć
Ta u meni je sebi ću doć
Onamo namo za gorom onom
Pod nebolomom i nebosklonom
Početna zemlja se premestila
Dva polja mesta zamenila
I pod srpskim se imenima
I kalvarija ponovila
Tamo ću jednom i ja poć
Ta u meni je sebi ću doć
Onamo namo za brda ona
Na zemlji suđenoj od iskona
Najdublje smo se užilili
I nebesima približili
Tražeći klupko išli za koncem
I sastavili sa iskoncem
Tamo ću jednom i ja poć
Ta u meni je sebi ću doć