Zemek svoj tekst za portal „tenisaksent“ počinje rečima da je nakon nedeljnog finala Rima između Novaka Đokovića i Rafaela Nadala jasno da tenis ne uspeva da uči iz prošlosti. Pada u korekciji veoma ispravljivih problema.
Po ko zna koji put Srbin je zauzeo mesto u polufinalu Mastersa u Rimu koji se igrao u subotu uveče. Po ko zna koji put je jasno da mu je falilo svežine i snage u nedeljnom finalu.
Đoković i njegovi fanovi imaju sva prava da budu ljuti, ali to nije donkihotovska stvar niti ugao gledanja Novaka Đokovića.
Ovo je pitanje pravičnosti.
Da je Rafael Nadal izdržao ono što je Đoković pretrpeo proteklih nekoliko godina u glavnom gradu Italije, osnovanost argumenata ne bi bila drugačija. Uzrok ne bi bio manje pravedan, logika ne bi bila manje ubedljiva.
Poenta rasprave oko reforme – i protiv očigledne nepravednosti postojeće prakse – nije da to dovodi u nepovoljan položaj jednog igrača, već da nijedan teniser nikada ne bi smeo da bude u nepovoljnom položaju.
Evo zbog čega, objašnjava Amerikanac – ako biste tvrdili da Đoković nije bio umoran u nedelju u Rimu, i dalje je problem u tome što je Nole do te pozicije došao zbog toga što se polufinala ne igraju u istom terminu, pa je Nadal imao više vremena za odmor.
Srbin je takođe oštećen odlukom da u subotu odigra i meč četvrtfinala i meč polufinala, umesto da u nedelju nastupi u polufinalu, a da se finale odloži za ponedeljak.
Tome u prilog ide i činjenica da ljubitelji tenisa nisu mogli da popune Foro Italiko u punom kapacitetu, te da igranje finala u nedelju nije bilo presudno za nadoknadu prihoda od prodaje ulaznica. Ovogodišnje finale bilo je za televiziju.
Šta da je Đoković na terenu proveo samo 92 minuta, a da je Nadal u dva meča „šljakao“ preko četiri sata – pita se ovaj novinar.
„Značajan umor“ nije samo deficit sa kojim se jedan igrač suočava – to je i korist koju drugi igrač dobija. Nije stvar samo u pitanju da li je Đoković zapravo bio umoran, već i u tome da li je Nadal doveden u dobru poziciju.
Ranije tokom nedelje i Nadal je prošao kroz ne tako dobar raspored organizatora. Posle odigranog meča protiv Janika Sinera kasno uveče u sredu, Rafa je sutradan na teren izašao oko 14 časova, čime je ponovo došlo do greške koja se mogla sprečiti. Nadalov meč protiv Denisa Šapalova trebalo je da bude kasno popodnevni duel, ne pre 17 časova. Zašto je ovo bilo teško?
I Rim i Madrid podjednako su „serijski“ prestupnici u domenu zakazivanja mečeva. Tenis jednostavno ne stvara uslove u kojima igrači relativno ravnopravno izlaze na megdan jedan drugom.
Zemek apostrofira da ne pokušava ospori dnevne mečevi na turnirima navodeći da je u redu da teniseri igraju svakog dana, bez pauze. Stvar je u tome da jedan teniser ili grupa tenisera potpadnu pod jedan splet okolnosti, dok se igrači iz druge polovine žreba tretiraju drugačije. To je ono što tenis neprestano radi, a Novak Đoković je postao poznata žrtva ove mane Mastersa u Rimu.
Šta bi bilo kad bi teniseri imali sindikat?
Može li se na osnovu ovoga još jasnije uvideti neophodnost da se teniseri zauzmu za sebe?
Zamislimo sistem u kom bi sindikat igrača mogao da pregovara sa organizatorima turnira o standardizovanim uslovima takmičenja.
Šta ako turniri više ne bi imali odvojene termine za polufinala? Šta ako bi to bio predmet dogovora unije i ATP, odnosno VTA?
Šta bi bilo da igrači i turniri postignu kompromisno rešenje u kom bi recimo različiti termini polufinalnih mečeva i druga problematična pitanja koja se tiču rasporeda i dalje bili u rukama organizatora, ali bi turniri morali da kompenzuju igračima „naknadu za neprijatnosti“ od na primer 100.000 dolara bonusa ako bi poput Đokovića igrali kasni polufinalni meč uoči nedeljnog finala?
Šta ako bi igrači koji su bili u nepovoljnom položaju – kao što je bio Đoković nekoliko godina unazad u Rimu – dobili 100 bodova na ATP rang listi kao dodatnu naknadu pored isplate bonusa?
Kao što je bio slučaj sa Đokovićem i Lorencom Sonegom u muškom tenisu, tako je Iga Svjontek je zamoljena da odigra dva meča u istom danu.
Kada bi igrači imali sindikat, to turnirima ne bi bilo dozvoljeno, ili bi postojali određeni uslovi poput nemogućnosti igranja dva meča dnevno nakon četvrtfinala, ili obezbeđivanja novčane i bodovne nadoknade.
Tenis – u ovom slučaju Masters u Rimu – nastavlja da dovodi igrače visokog profila poput Novaka Đokovića i Ige Svjontek u nepovoljan položaj, ne iskazujući želju za promenom pravila u cilju promocije pravičnosti.
Američki novinar zaključuje da ne misli da je stvaranje sindikata igrača izgledno, ali naglašava da neprestano viđamo primere zbog kojih bi sindikat mogao da uradi mnogo toga dobrog za igrače, i za tenis.