Zajednice šimpanzi su veoma raznolike, svaka sa svojim specifičnim karakteristikama i ponašanjima. Ipak, u osnovi imaju nešto zajedničko – snažnu vezu između majki i mladunaca. Tokom prethodnih nekoliko godina, nova istraživanja su donela brojna znanja o majčinstvu u svetu šimpanzi, ali i otkrila vredne informacije o ovoj ugroženoj vrsti, piše „Nacionalna geografija“.
Usled uništavanja staništa, lova i bolesti, populacija ovih velikih čovekolikih majmuna je opala za najmanje 70 procenata. Tokom 1900. godine je zabeleženo oko milion jedinki, dok ih danas ima između 172.000 i 300.000.
Nova saznanja o društvenim vezama šimpanzi mogu doprineti naporima za očuvanje ove vrste kroz informacije o faktorima koji su potrebni ovim zajednicama kako bi se uspešno razvijale. „Postoji nešto u vezama između šimpanzi što se ne može opisati, baš kao i u ljudskim vezama ispunjenim ljubavlju“, navodi Račna Redi, istraživačica sa Harvarda koja je godinama posmatrala šimpanze u divljini.
Predstavljamo vam nova otkrića koja su promenila ono što smo do sada znali o mamama u svetu šimpanzi i koja su pokazala koliko su zapravo slične nama.
Veza između majke i sina
Generacije primatologa su dokumentovale snažne veze koje postoje između majki i odraslih sinova, ali je tek prošlogodišnja studija utvrdila da su one zapravo pravilo. Račna Redi i koautor studije Aron Sandel su proveli tri godine posmatrajući 29 adolescenata i mladih odraslih mužjaka zajednice Ngongo, koja je deo Nacionalnog parka Kibale u Ugandi.
Odrasli mužjaci nisu viđali svoje majke toliko često kao kad su bili mali, ali kada bi im se putevi ukrstili, sinovi bi se obradovali i dugo bištili svoje majke, ponavljajući svoje ponašanje iz detinjstva. Neki od njih su imali i jaču povezanost. „Oko trećina odraslih mužjaka su najbolji prijatelji upravo sa svojim majkama“, navodi Redi.
Ovakve dugotrajne veze između majki i sinova se često dešavaju u okviru grupa šimpanzi. Takođe, ovo je veoma retka pojava u svetu sisara, jer većina mužjaka napušta svoju grupu nakon odrastanja i sazrevanja.
Makaki majmuni se igraju maskom za lice u Genting Sempu u Maleziji
© AFP 2023 / Mohd Rasfan
U slučaju šimpanzi, ženke su te koje po odrastanju napuštaju svoju grupu i pronalaze novu. Zbog toga ženke šimpanzi najjače porodične veze ostvaruju upravo sa svojim sinovima.
Iako mladi mužjaci ne napuštaju svoju porodicu, moraju da prođu kroz težak proces tranzicije – ulazak u društvenu hijerarhiju odraslih mužjaka. Studija je takođe pokazala da majke imaju ključnu ulogu u ovom trenutku života svojih sinova. One su te koje brane svoje sinove tokom sukoba sa starijim mužjacima i pružaju im utehu kroz nežne dodire.
Vreme koje majke odvajaju za sebe
Naučnici su dugo mislili da mame šimpanze nisu društvene jer puno vremena provode sa svojim mladuncima. Međutim, opsežnija studija, koju je sproveo Šon Li sa Univerziteta Džordž Vošington sa svojim saradnicima, pokazala je da one provode isto toliko kvalitetnog vremena sa drugim odraslima koliko i njihovi druželjubivi rođaci – bonobo majmuni.
Za potrebe studije koja je objavljena ove godine, Li i njegov tim su proučavali ponašanje bonobo majki u periodu dojenja u DR Kongu. Nakon toga, zapažanja su uporedili sa podacima o šimpanzama iz tanzanijskog Gombe strim nacionalnog parka. Posmatrali su količinu vremena koju svaka od vrsta utroši na aktivnosti poput ishrane, putovanja, bištanja i igranja.
Zaključili su da mame šimpanze provode više vremena nasamo sa svojim mladuncima nego mame bonoboa, a manje vremena sa drugim članovima grupe. Ovo otkriće nije bilo iznenađujuće, ali je utvrđeno da šimpanze ipak odvajaju isto vremena kao i bonoboi za kvalitetne društvene aktivnosti kao što su bištenje i igra.
„Bilo je potpuno suprotno od onoga što smo očekivali“, navodi Li. „Istraživanje je pokazalo da mame šimpanze imaju potrebu da se druže i posvete vreme sebi – i da upravo to i rade.“
Zajedničko tugovanje
Istraživanje šimpanzi koje su zatvorene takođe može da otkrije neobične podatke o njihovim divljim rođacima. Moni je stanovnica zoološkog vrta „Rojal burgers“ u Holandiji. Ona je bila jedna od najlošije rangiranih članova svoje zajednice koja je imala poteškoće da uspostavi odnose sa ostalih 14 šimpanzi iz svog okruženja. Ponekad je samo zurila u šimpanze koje je želela da bište ili ih je vukla za dlaku.
„Ona nije znala kako da bude šimpanza“, objašnjava Zoe Goldsborou, sa Univerziteta u Utrehtu, koja je mesecima posmatrala Moni i njenu zajednicu. Jednog jutra su Goldsborou i njena koleginica Kajla Kof pronašle mrtvorođenu bebu šimpanze u dvorištu. Shvatile su da se Moni neobično ponašala delimično zbog toga što je bila trudna.
Zajednica šimpanzi je bila neverovatno tiha tog dana. Umesto uobičajenog izbegavanja, šimpanze su sedele pored Moni, ljubile je i pružale joj svoje prste kako bi ih držala. Naučnici su već pretpostavljali da šimpanze umeju da tuguju, ali je Monino iskustvo verovatno prvi dokumentovani primer pružanja utehe kako bi se prebrodio gubitak.
Iako je intenzivna nežnost drugih šimpanzi iščezla nakon nekoliko sati, ovaj događaj je možda pomogao Moni da se bolje uklopi u svoju zajednicu. Ona je danas srednje rangirana šimpanza sa nekoliko partnera za bištanje.
„Svest o našoj smrtnosti zaista posmatramo kao nešto što odvaja ljude od životinja“, navodi Goldsborou, „ali istraživanja pokazuju da šimpanze doživljavaju snažnu tugu, samo jedno od mnogih osećanja koja delimo sa našim velikim čovekolikim rođacima.“
Pročitajte i: