Nova pozorišna normalnost: Možda ste u kući zajedno, ali ste u sali na propisanoj distanci

„Aplauz je nešto što se ne može režirati, u njemu se sve čuje. To je iskonska forma nagrađivanja glumaca, reditelja, onih koji su učinili napor, rizikovali, radili u nezamislivim okolnostima. To je muzika koju gledaoci sviraju, a ako je ta muzika gromoglasna, onda taj događaj ima smisao, onda je razmena obostrana“, kaže Boris Liješević.

Ovaj pozorišni reditelj, odnedavno vlasnik nagrade „Despot Stefan Lazarević“ ističe aplauz kao pozorišnu tradiciju koju nisu uspele da naruše novonastale okolnosti uzrkovane pandemijom.

Da je zbog „nove realnosti“ teatar pretrpeo velike promene, potvrdila su u godini za nama zatvorena pozorišta, otkazane ili odložene predstave, redukovani broj posetilaca, promenjeno vreme održavanja predstava. Ipak, u tom procesu na koji još uvek nije stavljena konačna tačka, preživeo je entuzijazam umetnika, volja za umetnošću, razmena sa publikom, aplauzi... Preživelo je – pozorište!

Liješević podseća da je nedavno sličnu poruku poslala glumica Mirjana Karanović.

To što je publika usvojila socijalnu distancu kao normalno ponašanje, nesumnjivo je doprinelo novom doživljaju pozorišta. Kulturne ustanove s početkom pandemije prve su zatvorile svoja vrata. Međutim, naporom svakog pozorišta – ona su nedavno ponovo otvorena, ovoga puta i za drugačija iskustva. Sudeći po reakcijama posetilaca u dugim aplauzima više se ne nagrađuje samo dobra režija i gluma, već i odlučnost umetnika da i u veoma otežanim uslovima nastavljaju da rade, posvećeno i sa mnogo strasti. Da publika to ume da prepozna, vidi se i po rasprodatim kartama za mesečni repertoar.

Iako se sale i dalje popunjavaju onako kako nalažu preporučene epidemiološke mere, među pozorištima je primetna razlika u odnosu na ove preporuke: neka primenjuju strožije propise u odnosu na druge. Tako je na primer Atelje 212 , da bi se ispoštovala distanca, razdvojio u sali čak i posetioce koji su došli u paru.

„Taj manir da razvodnici razdvajaju publiku koja je došla u paru u Ateljeu 212 pojačava utisak da se nalazimo u nesvakidašnjoj situaciji“, kaže jedan od posetilaca predstave „Režim ljubavi“.

„Zdravstvene mere jesu postale naša navika, ali da ne mogu da sedim pored nekog sa kim živim - to smatram preteranim“, dodaje druga osoba iz publike.

I u Bitef teatru su određene intervencije na predstavama cenzurisane, ali za pojedine komade, kao što je nagrađivana predstava „Kretanje“ ni to nije dovoljno.

„U predstavi ’Kretanje’ postoji neposredan kontakt publike sa izvođačima i to u smislu današnje situacije jednakom riziku izlaže i izvođače i publiku. Publika i dalje učestvuje, doduše dosta manje, ali vidi se da postoji distanca – ljudi se sklanjaju, neće da sednu blizu glumaca, uplašeni su”, kaže jedan od posetilaca Bitef teatra koji je ovu predstavu gledao i pre pandemije.

Da su posledice pandemije pored publike osetili i glumci, potvrđuje glumica Mirjana Karanović koja, iako je pre pandemije igrala u mnogim predstavama, sada nastupa samo u jednoj: u „Čitaču“ u Beogradskom dramskom pozorištu.

„Posle svakog izvođenja ’Čitača’, posle svakog aplauza ja sam srećna, presrećna što uopšte mogu da igram. Moje predstave više se ne igraju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i moje pozorišno trajanje danas ogleda se jedino na sceni BDP“, kaže glumica.

I njena koleginica Vesna Čipčić otkriva da je, otkako je razređeno gledalište, svega nekoliko puta igrala u pozorištu.

„Kada igramo komediju, gotovo da nema razlike između pune i prazne sale. I mada mi glumci znamo da je uvek bolja reakcija publike kada je sala puna, nije mi smetala ispražnjena sala u Futogu kada sam igrala komediju „Ženski razgovori“, napominje Vesna Čipčić i dodaje da joj je značio aplauz posle nedavnog izvođenja predstave „Tiho teče Misisipi“ u Beogradskom dramskom pozorištu, jer je bio drugačiji od premijernog.

„Publika je divno reagovala, zdušno, ne stideći se, a na premijeri, u proređenoj sali, imala sam utisak da se stidi da reaguje.Bilo je čudno videti ih sa scene tako zalepljenih usta, sa maskama“, ističe Čipčićeva.

Glumica dodaje i da se ne može ni probati ni igrati sa maskom na licu, pa su otuda pozorišni radnici i bili među prvima vakcinisani.

Koliko je i vreme pripreme i samo planiranje premijere u pandemijskoj eri postalo relativno iskusio je i Boris Liješević koji za dve premijere održane za vreme pandemije kaže da su to bila dva dugačka projekta.

„U februaru smo počeli da radimo na ’Čitaču’, a premijeru smo imali tek u oktobru. Prekinuli smo sa radom kada je proglašena pandemija, u momentu kada je svet počeo da broji zaražene i mrtve. Kada smo došli sebi od straha i zbunjenosti, nastavili smo da radimo preko vajbera. Sastajali smo se svaki drugi dan, čitali, tumačili tekst. Radovali smo se tim susretima. A onda smo u trenutku shvatili da i naš tekst govori o nekoj vrsti pandemije, o pandemiji antisemitizma“, kaže reditelj.

Nova normalnost ukinula je i jedan važan deo pozorišnih rituala – razmene utisaka posle predstave, ponekad i polemike koje su počinjale na izlasku iz teatra i obično završavale u okolnim kafeima.

„Više se ne ide na piće posle predstave, bifei su zatvoreni, publika se raziđe i tu je kraj svake razmene“, objašnjava jedan od posetilaca predstave „Kaspar“ u JDP-u.

I reditelj Liješević kaže da se na premijeri svi okupe, ali izbegavaju jedni druge.

„Ne znaš kako da se pozdraviš, plašiš se da se približiš poznaniku prijatelju, plašiš se da glasno govoriš.“

On otkriva da je i njemu, i kao umetniku i kao gledaocu, potrebno da posle predstave sedne, podeli utisak. Potrebno mu je produženo dejstvo teatra. Ali, uprkos svim izmenama, reditelj „Čitača“ ne krije da je zadovoljan: