Ona je navela da je odrastala u srećnoj porodici, ali to nije bilo dovoljno za dečji mir, s obzirom na to šta se sve dešavalo u Srbiji tokom devedesetih godina 20. veka.
„Naša zemlja je bila u ratu, bile su sankcije i jako teško vreme za moju zemlju, ali gledam na detinjstvo kao na srećno vreme“, navela je Ivanovićeva.
Kako je dodala, detinjstvo pamti po dečjoj slobodi i igranju sa vršnjacima, ali...
„Bilo je teško tada odrastati u Jugoslaviji, bili smo svedoci siromaštva i tuge, bilo je momenata gde su se ljudi borili za život jer nisu imali novac niti šta da jedu. Sećam se da su moji roditelji išli u Mađarsku da bi nam nabavili hranu. Zbog toga više cenim stvari, znam odakle sam došla i šta su moji roditelji radili kroz te godine“, istakla je Ivanovićeva.
I tu nije stala...
„Ljudi nisu mogli da nađu posao, bila je to borba za preživljavanje. Verujem da je sve to uticalo na to kako danas vaspitavam decu. Ustajala sam u šest ujutru i trenirala dok se ne oglase sirene, onda se pokupim i idem kući. Pokušavali smo da živimo što je normalnije moguće“.
Ipak, okolnosti to nisu dozvoljavale.
„Sećam se da sam jednom prilikom bila jako uplašena. Komšija je došao i rekao da će oni bombardovati poštu koja je blizu naše kuće, roditelji su probudili brata i mene, oko deset sati uveče i odveli nas kod bake i deke. Tamo smo osetili da se tlo trese jer su bombardovali zgradu pored koje smo prošli deset minuta pre toga“, govorila je Ivanovićeva.
Uprkos svemu, Ana je uspela da pronađe svoj put i postane najbolja teniserka sveta, pre nego što je ušla u brak sa legendarnim nemačkim fudbalerom Bastijanom Švajnštajgerom i posvetila se porodici, humanitarnom radu, ali i upoznavanju sveta o tome kako je izgledao život jedne devojčice pod NATO bombama.