Autorka knjige „Zlo u književnosti i kulturi“ smatra da su najveća zla s kojima se suočava srpska kultura ideologizacija u književnosti i književnoj kritici, nepostojanje memorijalnog centra posvećenog Srbima stradalim u ustaškom genocidu, kao i svaka vrsta zaborava, samoporicanja i uvođenja „nadidentiteta i novih fenomena koji ne donose dobro ni našoj kulturi, ni književnosti, ni životu uopšte“.
Zlo u književnosti: Šta reći o kulturi koja izbacuje „Ježevu kućicu“?
U novoj knjizi Ilićeva žestoko secira tzv. prvu sveobuhvatnu biografiju našeg nobelovca „U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život“ Mihaela Martensa za koju kaže da niti je prva, niti sveobuhvatna i ocenjuje da je reč o zlonamernom, ideološkom čitanju Andrićevog dela, života i diplomatske aktivnosti.
Takođe, bavi se i sličnim, naknadnim čitanjima dela Branka Ćopića i Vladana Desnice u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koja su se pokazala kao ideološka.
„Šta možemo reći o kulturama u kojima su iz biblioteka uklanjane knjige poput 'Ježeve kućice'? Ukoliko neka kultura ne želi da u svoje redove uvrsti priznate pisce, to govori o toj kulturi i ne mislim da bi u tom smislu bili na gubitku ni Desnica ni Ćopić“, kaže Ilićeva za „Orbitu kulture“.
Suočavanje s prošlošću: Da smo učili o pogromima, ne bi bilo „Druge Srbije“
Prema njenim rečima, takva ideološka iščitavanja iz eks-ju republika „primaju“ se i kod nas jer samo u Srbiji postoji sentimentalan odnos prema jugoslovenstvu, a ta vrsta sentimentalizma je opasna zato što proizilazi iz ozbiljnog i strašnog zaborava koji je vezan za genocid učinjen nad Srbima, pre svega u sistemu logora Jasenovac. Reč je o jednom velikom, nekažnjenom zlu o kome do skoro ovde nije bilo ni reči.
Naša sagovornica kaže da su romani Slavice Garonje „Parusija, glasovi ispod paprati“ koji govori o golgoti 77 pakračkih Srba i njihovom klanju na srpski Božić u Jasenovcu, kao i „Ostaci sveta“ Igora Marojevića pokazali da je dobro za celokupnu srpsku kulturu i nacionalnu samobitnost da obnavljamo znanja o našoj istorijskoj i kulturnoj sudbini.
„Na kraju, nije lepo da nas na to opominju Gideon Grajf i ljudi koji ne pripadaju našoj kulturi“, naglašava ona.
Pobednik u kulturnom ratu – srpska kultura ili zlo?
Ona smatra, na primer, da je jedini problem NIN-ove nagrade što je ostao kulturni potencijal koji je ona nosila dok NIN nije prodat i dodaje da ova NIN-ova nagrada, nema veze sa prethodnom, a i ne mora da ima jer o tome odlučuju vlasnici.
„Mislim da je sad pravi trenutak da se ustanovi jedna nova književna nagrada za savremeni roman na srpskom jeziku i verujem da će relevantne institucije koje brinu o kulturi u tom smislu učiniti nešto dobro i lepo“, kaže Slađana Ilić.
Na pitanje, ko će pobediti u kulturnom ratu u Srbiji odgovara da je „Druga Srbija“ izuzetno organizovana, međusobno se podržavaju i okrenuti su nekim izvorima uz pomoć kojih mogu da sprovode svoje ideje koje su verovatno u saglasnosti sa nekim „evropskim vrednostima“.
Druga strana ima nedovoljnu viziju o značajnim tekovinama naše kulture i zato je potrebna finansijska potpora da bi stvari profunkcionisale. Dodaje da je brine i rastužuje što starije kolege ne obraćaju pažnju na mlade i pametne ljude pune energije za koje bi bilo dobro da su u institucijama, jer su „pomalo zaokupljeni sobom i pozicijama koje su osvojili“.
„U toj konstelaciji stvari ne bih mogla da kažem nešto optimistično. Jedno od zala u kulturi je i to što najbolji srpski intelektualci koji apsolutno rade u korist srpske kulture nisu u izvršnim institucijama za obrazovanje, kulturu i umetnost“, zaključila je Slađana Ilić.
Pročitajte još: