Sprema li se „istorijski samit“: Kako su susreti ruskih i američkih predsednika menjali svet

Sa terminom „istorijski samit“ dva državnika, susretali smo se često, pogotovo tokom Hladnog rata.

Samit Putin-Bajden – koje uslove treba da ispuni da bi mogao da se nazove istorijskim

„Ako će novi susret biti organizovan bez dnevnog reda i na njemu se razgovarati, a takve najave stižu iz Amerike, o „slučaju Navaljni“ ili o Ukrajini, samit Putin-Bajden teško može da se nazove istorijskim, smatra Branko Vlahović, višedecenijski dopisnik srpskih medija iz Moskve, čovek koji je kao novinar i sam prisustvovao nekolikim samitima između sovjetskih i američkih lidera.

Za pitanja poput Ukrajine ili „slučaja Navaljni“ ne treba da se organizuje samit, jer o tome američki i ruski lider mogu da razgovaraju i telefonom, kao što uostalom i rade, kaže on.

„Samit je nešto drugo. Ako žele da samit bude zaista istorijski, mora da dođe do dogovora koji bi zaustavio permanentno pogoršanje odnosa“, objašnjava Vlahović.

Naš sagovornik poredi situaciju za vreme Hladnog rata, perioda kome je svedočio, i današnjeg vremena – u prošlom veku odnosi između SSSR i SAD bili su zategnuti, ali nije bilo vređanja, neodmerenih izjava, nazivanja ruskog predsednika ubicom… Ukratko, u vreme Hladnog rata bilo je više uvažavanja među supersilama.

Američki predsednik Dvajt Ajzenhauer i sovjetski lider Nikita Hruščov sa suprugama prilikom prve Hruščovljeve posete Vašingtonu, septembra 1959.

„Mislim da na ovom susretu, pošto nema dnevnog reda da bi se donela neka istorijska odluka, to će biti susret dva predsednika na kome će se napraviti nekakav inventar. Slikaće se, verovatno će posle toga biti pres konferencija, ali ne vidim kakav bi dogovor mogli da postignu za koji bismo mogli da se složimo da je istorijski“, kaže Vlahović.

Nevolja sa mogućim samitom Putin-Bajden je u tome što ne postoji tema oko koje bi obe strane za kratko vreme mogle da postignu dogovor, dodaje naš sagovornik. Prema njegovom mišljenju, potrebno je postići dogovor na teme koje bi pomogle da se relaksiraju odnosi i smanji napetost, a sve zavisi od toga hoće li Bajden prestati da preti Rusiji. Ako Bajden bude nastavio da preti, ne treba očekivati veliki rezultat od samita.

U vreme Hladnog rata, sovjetski lideri nisu želeli susret sa američkim kolegama bez utvrđenog dnevnog reda.

„Istorijski susreti su samo oni koji ostavljaju trag, na kojima se potpisuju dokumenti. Kod svih organizacija susreta na vrhu, Sovjeti su vodili računa da se dobro pripreme i da na njima bude usvojen nekakav dokument“, kaže Vlahović.

Koji samiti su ostavili najviše traga u istoriji

A kako su samiti izgledali u prošlosti? Oni su, kaže Vlahović, bili susreti na kojima su, počev od Teheranske konferencije 1943, preko konferencije u Jalti 1945. i Potsdamske konferencije iste godine, postavljani temelji odnosa dveju supersila. Nakon rata, lideri supersila su se, između 1959. i 1992, sreli ukupno petnaest puta.

Međutim, ni oni svi ne bi mogli da ponesu epitet „istorijskih“ – na nekima od njih usvojeni su, kako Vlahović kaže, kreativna rešenja o otopljavanju odnosa, dok su drugi okončani bez ikakvih rezultata i nisu ostavili istorijskog traga.

Hruščov sa Džonom Kenedijem, nakon samita održanom u američkoj ambasadi u Beču juna 1961.

Prvi put posle rata, sovjetski i američki lideri, Nikita Hruščov i Dvajt Ajzenhauer, susreli su se u Vašingtonu 1959, ali bečki samit između Hruščova i Džona F. Kenedija iz 1961, prema Vlahovićevim rečima, bio je značajniji, iako nije doneo rezultate koje su očekivale obe strane.

„To je bio vrlo važan skup jer su Sovjeti u njega polagali velike nade. Verovali su da će doći do bržeg otopljavanja odnosa. taj samit održan je u vreme jako zategnutih odnosa – prvi razlog za takve odnose bila je Berlinska kriza, a drugi je bila Kubanska kriza. Na žalost, bez obzira na to što su u Moskvi očekivali da će bečki susret da reši neke stvari, Kenedi i Hruščov nisu uspeli. Kriza se produbljivala i tek je kasnije došlo do otopljavanja“, objašnjava Vlahović.

Nakon bečkog samita, američki i sovjetski lideri nisu se sretali više od decenije. Do sledećeg susreta došlo je tek 1972. u Moskvi, kada su se sreli Ričard Nikson i Leonid Brežnjev. Susret je održan u svetlu uspostavljanja odnosa između Vašingtona i Pekinga, sa kojim je SSSR bio u zategnutim, gotovo ratnim odnosima. Bio je to deo koncepta „triangularne diplomatije“, koju je formulisao dugogodišnji američki državni sekretar Henri Kisindžer sa namerom da zabije trn u nogu Moskvi.

Leonid Brežnjev i Ričard Nikson poziraju na balkonu Bele kuće, nakon sastanka 18. juna 1973.

„To je vrlo važan momenat i ne sme se ispuštati u analizama. Amerikanci su sedamdesetih godina pokušavali da nađu pukotine u odnosima Rusa sa drugim zemljama i da od toga naprave korist za sebe“, kaže Vlahović i napominje da je na samitu Nikson-Brežnjev potpisan vrlo važan ugovor o ograničavanju strateškog naoružanja (SALT I).

Brežnjev sa Džeraldom Fordom u Helsinkiju jula 1975.

Leonid Brežnjev je, tokom svoje osamnaestogodišnje vladavine (od 1964. do 1982.) vodio politiku intenzivnog dogovaranja sa SAD, u okviru takozvanog detanta – otopljavanja. Sa tri američka predsednika, sreo se pet puta na samitima. Sa Niksonom je održao tri samita, a sa Džeraldom Fordom i Džimijem Karterom po jedan.

SALT I bio je samo početak otopljavanja odnosa između dveju supersila. Usledilo je još nekoliko dokumenata, a Brežnjev je, smatra Vlahović, na samitima nastupao kao čovek koji je umeo da brani sovjetske interese.

„U tom periodu potpisani su vrlo važni dokumenti. U vreme boravka Džeralda Forda u Vladivostoku 1974. potpisan je ugovor o ograničenju broja nosača atomskog naoružanja. Svi ti susreti koje je Brežnjev imao bili su plodotvorni“, napominje Vlahović.

Nešto slično dogodilo se prilikom bečkog samita Brežnjev-Karter, kada je potpisan ugovor o smanjenju broja lansirnih uređaja za strateške rakete, kao i ugovor o zabrani razmeštanja atomskog oružja u kosmosu.

Leonid Brežnjev i Džimi Karter razgovaraju neposredno pre potpisivanja sporazuma SALT II u palati Hofburg u Beču 18. juna 1979.

Tek u periodu Leonida Brežnjeva imamo američko-sovjetske samite koje bismo mogli okarakterisati kao istorijske jer su tada usvojeni dokumenti koji su, kada ih posmatramo u paketu, bili vezani za smanjenje atomskih potencijala.

Gorbačov – nastavljač Brežnjevljeve politike

Brežnjevljevu politiku nastavio je i Mihail Gorbačov, sovjetski lider koji je održao najviše samita sa američkim predsednicima – između 1985. i 1992. Osam puta se sreo sa američkim predsednicima – po četiri puta sa Ronaldom Reganom i Džordžom Bušom. Svi ti samiti mogu se, prema Vlahovićevim rečima, smatrati istorijskim jer su ispunili očekivanja celog sveta – smanjenje napetosti i nuklearnog naoružanja.

Mihail Gorbačov sa Ronaldom Reganom i Džordžom Bušom

Duh samita nastavio je da živi i nakon Hladnog rata, posle propasti SSSR – Bil Klinton i Boris Jeljcin održali su četiri samita tokom devedesetih, ali ni jedan od tih skupova ne može se smatrati istorijskim. Nakon Jeljcinove ere, rusko-američki samiti više nisu održavani u tom formatu. Ruski i američki lideri sretali su se na međunarodnim konferencijama, kao što su zasedanja Generalne skupštine UN ili sastanci G8 ili G20.

Međutim, njihovi susreti oči u oči, poput susreta Džordža Buša mlađeg i Vladimira Putina (kada je Buš izjavio da se „zagledao u dušu ruskog predsednika) ili onog kada su Dmitrij Medvedev i Barak Obama ručali u restoranu brze hrane, nisu doneli velike istorijske rezultate.