A posledica te navodne nezainteresovanosti je nedostatak „neophodnih političkih impulsa, koncepata i vizija za rešavanje brojnih sukoba“.
To je početna teza članka pod naslovom „Opasno zatišje“ objavljenog u nemačkom stručnom magazinu „Međunarodna politika“, čiji je izdavač Nemačko društvo za spoljnu politiku. Autor analize je Tomas Braj, dugogodišnji dopisnik agencije s područja jugoistočne Evrope koji sada radi kao profesor politike i novinarstva na više nemačkih fakulteta.
Ni Braj, kao i neki drugi strani posmatrači koji se smatraju dobrim poznavaocima prilika u regionu, ne isključuje mogućnost oružanih sukoba u tom „opasnom metežu“ čiji su sastojci, kako navodi, nacionalizam, korupcija, pritisak na medije i na pravosuđe, kao i indoktrinacija mladih.
Bosna i Hercegovina se u članku naziva „propalom državom“. Braj piše da je razlog za to „svađa među muslimanskim Bošnjacima, pravoslavnim Srbima i katoličkim Hrvatima koja je često prožeta i mržnjom“.
Kosovo se u članku naziva „najvećim izvorom opasnosti“. Objašnjenje za tu tezu autora je sledeće: „Srbija svoju bivšu pokrajinu, koju naseljavaju gotovo isključivo Albanci, ne želi da otpusti u nezavisnost, zato što se tamo nalaze srednjovekovni srpski manastiri i bojna polja“.
Autor pritom dodaje da „niko ne veruje u skoro priznanje Kosova od strane Beograda“, ali i da „niko, a ponajmanje Srbi, ne može čak ni teoretski da zamisli reintegraciju Kosova u državni savez sa Srbijom“. Zapadni političari, tvrdi se, „i dalje polaze od nerealnog cilja da će dva suseda moći motivišu na međusobno priznanje“.
Kako se navodi u analizi „svuda u regionu vodeći političari orijentišu se po uzoru na ruskog predsednika Vladimira Putina“. Kao primere za tezu da se to događa „svuda“ autor navodi mađarskog premijera Viktora Orbana i njegovu „neliberalnu demokratiju“, premijera Slovenije Janeza Janšu koga „Orban snažno podržava“, kao i Aleksandra Vučića, predsednika Srbije.
U članku se Balkan (i jugoistok Evrope) nazivaju „region bez perspektive“: isti političari koji su decenijama na vlasti, i koje EU i SAD tretiraju kao partnere u sprovođenju reformi, demokratizaciji i modernizaciji, „iako su oni zapravo deo problema“. Braj smatra da je taj koncept propao, ali i da se „Zapad svejedno ponaša kao da sve ide po planu“. I dodaje: „Najvažnije je da vlada mir – kao da je to deviza nakon građanskih ratova devedesetih godina tiokom raspada Jugoslavije“.
Simptomi takve politike su „korupcija, zaostajanje po pitanju slobode mišljenja i medijskih sloboda, nedostaci u funkcionisanju državnih institucija i porast stope kriminala“, a posledica, piše u članku: „masovni egzodus“ pogotovo mlađih, dobro obrazovanih ljudi. A one ljude koji ostanu, piše Braj, politički lideri „motivišu“ nacionalističkim tonovima kako bi zbili sopstvene redove pod vođstvom istih tih političkih figura: „Jer, navodno samo sopstvena politička elita može da spasi svoje sunarodnike od zla koje preti od komšija drugih nacionalnosti.“