„Za veru, cara i Otadžbinu“
Godine 1882. godine Rusija je dobila Veliki državni grb na kojem je bilo napisano „Za Veru, Cara i Otadžbinu“. On je najbolje odražavao suštinu politike Aleksandra III.
U njegovo vreme u Rusiji je porastao broj pravoslavnih izdanja, formirana su nova crkvena bratstva, intenzivno su građeni hramovi (oko 250 crkava i na desetine manastira godišnje), država je podržavala duhovno obrazovanje. Širilo se pravoslavlje.
Ono što je interesantno, ovaj car nije vodio ni jedan veliki rat, ali je Rusija učestvovala u rešavanju evropskih konflikata, zbog čega su ga nazivali Mirotvorcem.
Surov i pravedan
Vladar sa prekomernom težinom nije neobična pojava za evropske dvorove. Međutim, Aleksandar III (1845 – 1894), za razliku od većine svojih „kolega“, nije bio toliko gojazan, koliko krupan. Umeo je da pokaže svoju izuzetnu fizičku snagu.
Jednom prilikom, tokom prijema u Zimskom dvorcu, pokrenuta je tema krize na Balkanu. Austrijsko-ugarski ambasador je vatreno branio svoj stav, izjavivši da Rusija njegovoj zemlji nije ostavila izbor i da je sasvim moguće da će za koji dan biti doneta odluka o mobilizaciji dva-tri korpusa koji će biti raspoređeni na granicu.
U sali je zavladala tišina. Svi su očekivali reakciju imperatora na takvu drskost, i to s razlogom, jer je Aleksandar umeo da bude veoma opasan. Ovoga puta vladar je tiho i smireno uzeo viljušku, bez napora je savio i bacio na sto ispred ambasadora, rekavši: „Ovo ću učiniti sa vašim trupom“.
Međutim, car je bio poznat i po originalnom smislu za humor. Na molbu ministra da odmah primi ambasadora jedne strane države, Aleksandar je sarkastično odgovorio: „Kada ruski car ide u ribolov, Evropa može da sačeka“. I otišao da lovi ribu.
Glumac i režiser Nikita Mihalkov u ulozi imperatora Aleksandra III u filmu "Sibirski berberin"
© Foto : Studio Trite (1998)
Poslednji bogatir
Koliko je impresivan utisak Aleksandar III ostavljao na svoje savremenike, prikazuje jedna istorijska anegdota. Tokom jednog putovanja vozom car je izašao u šetnju na stanici dok su lokomotivu punili vodom.
Ljudi su iznenađeno i sa poštovanjem posmatrali njegovu masivnu figuru. Jedan seljak je najlepše opisao situaciju: „Car, pa car“, uzbuđeno je izgovarao.
Stražari su odmah zgrabili seljaka. Kakva je to uvreda za njegove imperatorsko veličanstvo! Međutim, Aleksandar III je vladao velikim i moćnim narodnim jezikom, naredio je da puste seljaka i čak mu je poklonio njegov portret: srebrnu rublju.
Druga priča, koja je povezana sa železnicom još jasnije opisuje njegovu snagu. Reč je o nesreći carskog voza u oktobru 1888. godine. Sin carskog inspektora vozova, baron fon Taube, u svojim memoarima je tvrdio da je to bio teroristički napad i čak je imenovao krivca. Međutim, u prvim minutima nakon nesreće, vladar je kratko rekao: „Morate krasti manje!“
Car je mogao da pogine u ovoj nesreći, jer je u prvom vagonu, gde je bila posluga, poginulo trinaest ljudi. Porodica Aleksandra III je u trenutku nesreće ručala u vagonu, koji je kao i svi „imperatorski“ vagoni, napravljen od izdržljivijeg i jačeg metala.
Zidovi voza nisu izdržali i srušili su se od udara. Od 20 ljudi najviše je bio povređen ađutant Šeremetjev, kome je slomljen prst na ruci. Ostali su preživeli, jer je car, poput Atlasa, na svojim ramenima držao težak krov vagona, omogućavajući svima da izađu. Na isti način je zadržao i mir carstva, koje se srušilo posle njegove smrti.
Pročitajte još: