„Živ čovek“: Da su druga vremena, ovo bi bio veoma gledan film (video)

Scenaristkinja filma „Živ čovek“, pesnikinja i „pisac prokletnik“ kako sebe naziva, Milena Marković ovako u najkraćem objašnjava temu najnovijeg ostvarenja čiju premijeru, zajedno sa rediteljem Olegom Novkovićem, očekuje na ovogodišnjem Festu.

„Da su druga vremena ovo bi možda bio veoma gledan bioskopski film, pošto je stvar veoma zabavna“, kaže za „Orbitu kulture“.

„Junaku se dešava ozbiljna drama, ali je ona, zbog njegovog karaktera i zbog stila i načina režije – prosto olakšana. Ranije smo radili filmove gde nam je bio zadatak da se izmešaju ushićenost, strepnja, neprijatnost , čak i da bude malo gadno. Ovde toga nema. Ovo je plemenita priča.“

Govoreći o protagonisti ove priče, kojeg igra Nikola Đuričko, Milena objašnjava da je reč o amoralnom ali i zanosnom čoveku.

 Ako je „Beli, beli svet“ bio priča o pobuni i revoluciji, a „Otadžbina“ priča o apokalipsi, „Živ čovek“ je kaže scenaristkinja – priča o utopiji.

„Utopija je u tome šta mi živimo, šta je sloboda, jel` to uopšte postoji... Nema nijednog odgovora, postoji jedna vrsta otvorenog kraja. Ovde je, kao i u filmu „Sutra ujutro“ samo na drugačiji način, upućen melanholični pozdrav ljudima kojima smo se divili tada kada smo, kao naš junak Đela, kretali u život- tu su razni Džarmuši, Vendersi, tu su Igi Pop, Dejvid Linč... To je zapravo melanholična ali i dosta zabavna poema jedne generacije, ljubavan i lep film koji govori o ljudima koji su sredovečni, a nisu pristali na to."

To da nisu pristali vidljivo je, kaže, i danas u pesmama sredovečnih rokera, kao što je vidljivo i to da su poruke koje su nosili ti mladalački pokreti - i danas iste.

„Ja i dalje pratim scenu tu i tamo, ali i dalje je to ista priča: da si ti poseban, da je tvoj život jedini, da treba da živiš svoj život i tako dalje. To je nešto što je zapravo mnoge ljude sačuvalo od smrti, beznađa. Tada je to 'rastrojstvo svih čula' i to 'upaliću sveću na oba kraja' bilo vezano ideološki sa jednom vrstom spoznaje da upoznaješ svoje biće i svet, a sada ima veze samo sa ništavilom, odnosno – konzumacijom.“

Na pitanje gde ima više slobode i pobune, u umišljenom ili u stvarnom svetu, Milena Marković odgovara:

„Kod luzerstva ima jedna vrsta antiherojstva, to da neko - artikulisano ili ne - postupa nasuprot sistemu, logici, razumu, zbog nekih prilično smešnih i infantilnih ideala, ali svojih. A to je nešto sa čim svi mogu da se identifikuju, jer svi su nekada imali snove. A imaju ih ljudi i dalje. Ja uopšte nisam svesna svojih godina, nisu ih svesni ni moji prijatelji i to je nešto što je u filmu i zabavno i potresno. Lišen ciničnog i opominjućeg, 'Živ čovek' iz raznih perspektiva skenira dubinu i divnoću ljudskog života koji je takav kakav je.“

Uprkos potpuno promenjenim okolnostima u odnosu na film koji je, kako primećuje, ušao, kao i sve ostalo, u neku novu epohu, Milena smatra da je Fest i dalje važan jer takve manifestacije slave život, oplemenjuju ga, i pokazuju kontinuitet u tzv kulturnom identitetu.

„Nemam više uzbuđenje povodom Festa, sada se sadržaji gledaju na razne načine. Međutim, i dalje je to jedno od retkih mesta gde se ljudi sreću. A za art film je bitno da premijera bude na nekom festivalu, jer je to način da se on pogleda i promoviše. Nekad, u vreme kada sam ja odrastala, bilo je dovoljno da ljudi čuju da je nešto bilo na Festu i išli bi to da gledaju. Sada ne idu da gledaju takve stvari, osim ako ti filmovi ne dobiju nagradu u Kanu, pa čak ni tada. Zato što je i Kan, kao i svi ostali festivali, na jedan način koji nije jasno artikulisan a što je jasno i ptici na grani, nešto što je već godinama s jedne strane ispolitizovano – tu se vodi kulturni rat, a s druge strane dekadentno. Već godinama, možda čak i decenijama nema tih pravih rasnih filmova koji su u isto vreme i komercijalni i umetnički, sa jakim autorskim pečatom, koji su smišljeni da bi ostavili traga i da bi pomerili stvari.“

Za sebe kaže da ne odvaja umetničko i komercijalno i da kao autor nema problem s tim.

„Jedno je ono što imam potrebu da uradim zato što je naraslo u meni i to se tiče onoga što je zapravo umetnički izraz. A drugo je što sam sve vreme znala da sam sposobna i školovana da napravim nešto što bi bilo komercijalno. U ovom trenutku stojim dosta dobro što se toga tiče“.

Među nekoliko projekata koje kao scenaristkinja potpisuje samo u 2021. godini, posebno se izdvojila nedavno prikazana žanrovska serija „Močvara“. Težnju da sa Olegom Novkovićem uđe u priču sa serijama objašnjava time što je sve se tiče mejnstrima još od 2005 – prešlo upravo tamo. U serije.

„Serije nisu ispolitizovane do te mere kao filmovi i pri tome one moraju da budu zabavne. To je takva populistička forma, sve mora biti u okviru određenog žanra prepoznatljivo upečatljivo i jednostavno. Sa art filmom je jedino upitno - pošto radite ono što vam je poziv – ima li to smisla i koliko će ljudi to pogledati. Ranije, pre ovoliko ogoljenog kulturnog rata na svetskim festivalima, bilo je samo važno da se ode sa filmom na festival... Mi smo poslednji put to uradili sa 'Belim, belim svetom', koji je podobijao silne nagrade, trocifreni je broj festivala na kojima je bio. I to te dovoljno zadovolji, ne materijalno, ali dovoljno ljudi pogleda film, dobiješ to svoje tapšanje po ramenu, poštovanje, divljenje... Doživiš razne lepe stvari tako da ti pitanje publike ili nerazumevanja sredine ne predstavljaju problem. Ali, u ovom trenutku potpuno je jasno da umetnička inovativnost, radikalnost, kontroverza, menjanje forme, poetski dar ne mora da znači da će neko da te primeti. To isključivo ima veze sa političkim igrama ili sa nekim njušenjem: ti selektori su sad odjednom neke ćate, uvek se u žiri umuva neki ćata koji njuška šta će da prođe i šta je tu moderno. I na kraju krajeva omatorili smo, uvek su mladi ono što je najzanimljivije, neko ko radi nešto novo. I tu među našim kolegama verovatno ima dosta frustracije u smislu zapitanosti ima li to smisla. Em sam potrošio nekoliko godina života za nešto što nije puno ljudi videlo, sad i ova pandemija, nema ni festivala, i verovatno je to jako teško za mnoge moje kolege. Ja ne znam šta će biti sa tim. Ono što mogu da naslutim je da će art film u vremenu koje dolazi da zaliči na pozorišne festivale, pozorišni festivali su već počeli da liče na konceptualne izložbe i polako će sve da ide u tom pravcu. To je proces u kojem sada živimo. Šta će biti sledeće – videćemo.“