Tome doprinose i krajnje oprečne prognoze. Pre četiri godine postavljalo se pitanje da li partija Edi Rame može samostalno osvojiti natpolovičan broj mandata i sama formirati vladu?
Sada je drugačije. U zavisnosti od agencija koje su radile istraživanja i naručilaca, razlikuju se i pretpostavljeni rejtinzi! Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da lista vladajućih Raminih socijalista može osvojiti 39-45 odsto glasova, opozicione demokrate Ljuljzima Baše između 30-45 odsto, dok takođe opozicioni socijalisti iz pokreta za integraciju koje predvodi supruga aktuelnog predsednika Iljira Mete računaju na 5-11 odsto mandata.
Pada li Rama?
Neverovatno je da su oscilacije tolike u državi koja realno ima ispod tri miliona stanovnika, te da potencijalni rezultati dve opozicione grupacije ostaju ovako „neuhvatljivi“. Zato je verovatno da se sa ovim brojkama manipuliše.
U svakom slučaju, može se zaključiti da je Edi Rama svoj zenit prošao. U prilog mu ne ide ni tradicija, pošto od uvođenja višestranačja niti jedan kandidat nije uspeo da pobedi na izborima i po treći put. Od toga koliko će uspeti da zaustavi ili uspori pad overenja među biračima zavisi i njegov rezultat.
Prirodno, Rama u kampanji ističe rezultate, oslanjajući se pre svega na reklamiranje završenih infrastrukturnih radova koji će „preobraziti lice Albanije“. Međutim, sa druge strane, izazovi sa kojima se suočavaju albanska ekonomija i albansko društvo, kao i problemi sa kojima se suočava Edi Rama, drastično smanjuju šanse za uspeh njegove kampanje.
Što se prvog tiče, tu postoje dve grupe izazova – sistemski i izazvani pandemijom. Sistemski problemi su spor i nedovoljan priliv investicija, visok i kontinualan spoljnotrgovinski deficit, nezaposlenost i neprestano „odlivanje“ stanovništva (dugo je prva destinacija emigranata bila Italija, sada je to Nemačka) po čemu je Albanija među evropskim rekorderima. Tobijas Ritershof, recimo, navodi da je samo 2019. godine zemlju napustilo oko 360.000 ljudi!
Hronično nezadovoljstvo građana
Splet ovih faktora stvorio je depresivan ambijent u kojem se živi i radi, te je i nezadovoljstvo postalo hronično. Problemi izazvani pandemijom vezani su za pad ekonomskih aktivnosti i u sektorima koji su „dobro stajali“, poput energetike (pad cena nafte i naftnih derivata) i turizma (prihodi od turizma su preko milijardu i po evra godišnje, Albanija je postala tražena destinacija na nekim tržištima, pa su i investicije vezane za turizam bile zadovoljavajuće). Okosnicu albanske ekonomije čine mala i srednja preduzeća (zapošljavaju oko 80 odsto od ukupnog broja radno angažovanih), slabo otporna na ovakve krize, pa se i te kako osetila nelikvidnost nakon „jedne loše godine“.
Ne treba zaboraviti i da je zemlju u novembru 2019. godine, svega nekoliko meseci pre početka „pandemijskog stanja“, pogodio razoran zemljotres (sa epicentrom u Draču) i proizveo veliku štetu. Po običaju, obećanja o pomoći sa strane bilo je mnogo, ali se na kraju ispostavilo da tu štetu, pre svega i kako znaju i umeju moraju sanirati sami Albanci.
Uglavnom, i saniranje ovih posledica doprinelo je da javni dug počne naglo rasti tokom 2020, do kraja godine već je bio premašio 90% bruto društvenog proizvoda, prema procenama ljubljanskog IFIMES –a danas je i veći od 100 odsto. Dakle, prostora za neka nova zaduživanja nema, neophodne su mere štednje i fiskalne konsolidacije.
Što se ovog drugog tiče, za imidž Edija Rame to je daleko važnije i presudnije. I to ne samo na domaćem terenu, već i u međunarodnom okruženju. Inače, kritičari spočitavaju Rami da je nespretnim merama, pre svega promovisanjem modela javno-privatnih partnerstava direktno uticao na nekontrolisani rast duga, a da su istovremeno dometi takvih aranžmana ostali upitni. Osim izbijanja afera i priča o korupciji koje su sustizale jedna drugu.
Koja je cena rezultata?
Negde će se izgraditi putevi, negde drugi infrastrukturni objekti, ali – po kojoj ceni? Kada će se i kako uloženo vratiti? Ipak, to nije ni „pola jada“ za aktuelnog predsednika Vlade. Ključna bitka koju vodi tiče se odgovaranja na brojne optužbe o vezama sa narko-mafijom.
U „industriji kanabisa“ i švercu „težih narkotika“ (albanska mafija već kontroliše unosna tržišta u zapadnoevropskim zemljama – Holandiji, Belgiji, Španiji, Češkoj, takođe i značajne delove nemačkog, austrijskog, skandinavskog...), prema procenama, vrti se oko 4 milijarde evra godišnje. Ili, dva i po puta više nego u turizmu. Ili, to iznosi oko 30% bruto društvenog proizvoda.
O vezama državnih zvaničnika sa organizovanim kriminalom poslednje tri godine izveštavali su nemački i italijanski mediji. I tu se pre svega misli na one četiri milijarde koje je neophodno „oprati“ i „legalizovati“, sumnja se najpre kroz investicije u nekretnine. Tim novcem se izgleda kupuju i glasovi, zbog čega se opozicija rešila na bojkot prethodnih lokalnih izbora.
Edi kao Milo
Po mnogo čemu, zato, pozicija Edija Rame podseća na prilike u kojima se našao Milo Đukanović pred parlamentarne izbore. Sa nezadovoljnim građanima „za vratom“ koji su spremni i na masovne proteste (poslednji su se odigrali u decembru 2020), nasuprot organizovane opozicije koja je uopšte ne želi da ima bilo kakve kontakte sa vlašću (uz to, Baša je izrastao u lidera i kandidata za novog premijera), bez bilo kakvih realnih predloga i održivih rešenja za galopirajuću ekonomsku – socijalnu krizu i sa očajnim imidžom u inostranstvu, Edi Rama je postao preveliko opterećenje za albansku politiku.
Čak i ako bi nekim slučajem uspeo da osvoji više od onih maksimalno prognoziranih 45 odsto, te nekako skrpi tesnu skupštinsku većinu, taj rezultat bi automatski bio osporen od strane opozicije, a moguće je i od strane međunarodne zajednice. Jednostavno, Ramina reč sada manje vredi, teže mu je da se brani nego, recimo, 2019. godine tokom „velikog loma“ sa lokalnim izborima.
Albanija je pred izborom, a izgleda i pred političkim potresima.
Pročitajte i: