Najbolja uloga Slobodana Miloševića bila je ona u Hagu, njegova odbrana je bila veličanstvena, ali je moj susret s njim bio razočaravajući — rekao je tada Miloš Šobajić, jedan od najvećih srpskih slikara u razgovoru za Sputnjik.
Prisećajući se susreta sa nekadašnjim predsednikom Srbije, Šobajić je objasnio motiv zbog kog je želeo da ga sretne i razloge svog razočaranja.
Milošević nije voleo Šobajićeve slike
„Meni se Milošević, gledajući iz Pariza, jako dopao, jer je bio izuzetno pljuvan na Zapadu, a ja sam se sećao kako je Broz bio izuzetno voljen, pa mi se automatski nametao zaključak da mora da postoji dobar razlog zašto Broza toliko vole u Londonu, Parizu , Vašingtonu, a Miloševića toliko mrze. Broz je saterao Srbe u ćošak, eliminisao ruski uticaj u Srbiji i zbog toga je bio jako voljen. Milošević nije to radio, pokušao je prvi da se suprotstavi ovom zlu koje i danas posmatramo. Međutim, moj susret s njim, kad sam došao iz Pariza da ga podržim u njegovoj borbi protiv te belosvetske ološi, bio je drugačiji od moje pretpostavke da ću sresti čoveka koji misli isto što i ja o našem narodu. Video sam da je on imao neke sasvim druge ideje, bio je patriota, sigurno, ali na neki drugi način. Prvo što mi je rekao kad me je video, s vrata, u njegovoj rezidenciji bilo je: „Šobajiću, ja ne volim vaše slike“. A šta mene briga što on ne voli moje slike, dolazim sasvim drugim povodom, a ne da mu kažem da bi trebalo da voli moje slike. Tada sam bio ohlađen, odmah, s vrata. Nismo ni o čemu razgovarali, poklonio sam mu neku moju monografiju i to je bilo sve. Bilo je razočaravajuće. Izgleda da je njegova najbolja uloga bila ona u Hagu, njegova odbrana je bila veličanstvena, pred tim zlikovcima čije maske poslednjih godina sve više padaju“, prepričao je Šobajić jednu od „epizoda“ iz knjige „Mojih devet života“.
Kamenjem na zvezde u potrazi za nebeskom istinom
Iako vlasnik filmske biografije, tek je pišući, kazao je, shvatio da je zaista do sada živeo puno života.
„To su sve bili početi i završeni životi, posle kojih se išlo dalje. Tek pišući, osetio sam da sam kao neki feniks koji umire i ponovo se rađa. Pretrpeo sam svašta u životu, i smrti grozne oko mene, i ljubavi, i evo sada, u takozvanom devetom životu — a nadam se da će ih biti još devet — živim sa Majom i uživam u sreći, slikajući, pišući i gledajući ovaj svet koji mi baš i ne leži“.
Svoju životnu potragu za „nebeskom istinom“ otpočeo je kao dečak od 12 godina, jedne večeri u Nikšiću, dok je sa drugovima kamenjem gađao zvezde.
„Kao dečko od 12 godina živeo sam u jednom periodu kod moje babe Vasilije u Nikšiću. Sećam se da smo jedne noći na Kapinom polju, na nekom malom aerodromu pored Nikšića, ja i moji drugovi gađali zvezde kamenjem i svaki nam se kamen vraćao. Mi smo nešto želeli da ode tamo gore, visoko, ali svaki se kamen vraćao. A onda sam ja uzeo jednu jabuku, zafrljačio je visoko i — ona se nikad nije vratila. Mi smo svi stali i gledali zapanjeni, pitali se gde nestade ta jabuka, gore, u zvezdanom nebu. Ja evo i dan danas čekam da se ta jabuka vrati. U stvari, jurim te zvezde u mom životu, jurim ispunjen željom za istinom. Želim da zaista znamo sve šta je, da nema laži. Zbog toga mi je ta bačena jabuka kao neka potraga za nebeskom istinom. Ona se još nije vratila, ja još nisam čuo pravu istinu“, rekao je Šobajić.
Viteško stanje čoveka
Iz njegove knjige saznali smo da je ključna reč u njegovom odrastanju bila jurnjava, nastala iz potrebe da uvek u svemu bude prvi, iz želje za dokazivanjem. Pitali smo ga da li je tako i danas.
„Kao dete sam bio nepodnošljiv, hiperaktivan. Bio sam lud od neke želje za dokazivanjem, ljubomoran na sve koji su tada hteli da budu ispred mene. Tukao sam se sa decom koja su, po mom mišljenju, pokušala da se ističu u mom prisustvu. Bio sam apsolutno nepodnošljiv. Ali to se sve promenilo negde sa mojih 12 godina kad sam, u jednom momentu, shvatio da idem u neki novi život i da treba da budem gospodstven, da volim ljude, da uvek tražim istinu, da budem častan. Ne znam zašto mi se baš u mojih 12 godina otkrio taj novi svet u kome treba da budem jedan idealan čovek, dobar i pošten, vredan i sve ono što podrazumeva to viteško stanje jednog čoveka“, objašnjava slikar i otkriva koliko su ga i na koji način oblikovali gradovi u kojima je stasavao — Pariz, Istanbul, Budimpešta, Beograd, Nikšić...
U Istanbulu otkrio da postoji velika istorija
„U Pariz sam prvi put došao kao beba od nekoliko meseci, moj otac je bio ataše. Rat još nije bio završen, to je sami početak 1945. godine. Tamo sam bio prve tri godine života, da bih se ponovo vratio u Pariz u 27. godini i tamo ostao četiri i po decenije. Ali, kao i Pariz, za mene je i Istanbul bio neverovatan grad, neverovatno iskustvo. Tamo video nešto sasvim različito od tadašnjeg Beograda koji je bio sav u ruševinama, u izgradnji, siv. U Istanbulu sam prvi put otkrio da postoji istorija, shvatio da postoji nešto pre mene, velika istorija, otkrio sam Aja Sofiju, bedeme Konstantinopolja... Od tada sam snažno privučen istorijom, toliko da gde god vidim nešto staro – moram da ga dirnem rukom, a onda o tome sve pročitam“.
U Istanbulu je sreo i svog prvog učitelja slikanja, tadašnjeg dopisnika „Politike“ iz tog grada — Zuka Džumhura.
„Zuko je bio moj veliki učitelj i neko koga sam obožavao. Za razliku od svih muškaraca koju su obaveno nosili odela, on je nosio džempere, pa sam pitao majku kako to , a ona mi je odgovorila „on je slikar, to je jedan poseban soj ljudi“. I meni se to dopalo — ne samo ti džemperi sa rol kragnama, nego sve u vezi za Zukom, naročito to što je bio poseban, prepametan i fascinantan crtač i slikar. Od njega sam mnogo toga čuo i naučio. I kasnije u mojoj mladosti sam ga viđao i bio njime jednako fasciniran. Taj Zuko Džumhur je jedna neverovatna pojava bio ne samo za mene, već i za Beograd i uopšte za našu kulturu“.
Nešto od te džumhurovske kulture pokušaće da oživi i novootvorena galerija u Kombank dvorani, naveo je Miloš Šobajić.
„U tom divnom prostoru nastaviće da se postavljaju velike izložbe. U planu je Lubarda, Enformel, Dada... Biće to velike izložbe sa malo slika ali sa kapitalnim delima“, otkrio je slikar.
O tome koliko je bilo teško u slikarskoj prestonici Parizu sačuvati svoj prepoznatljiv umetnički rukopis i odoleti svim iskušenjima, ponekad i pritiscima, Šobajić je govorio kao o pitanju karaktera i samopoštovanja.
Odoleti Nato-artu bilo je pitanje samopoštovanja
„Sve je to pitanje karaktera i samopoštovanja. Mi smo kao starija generacija uspeli da izbegnemo taj diktat po kome ili radite kako se od vas traži, ili vas nema. Ja sam već imamo iza sebe izložbe, tako da ni ja ni moja generacija nismo bili dirnuti tom komandom koja se zvala Nato-art. Nato je već 70 ih godina stvorio organizaciju zaduženu za umetnost koja je zahtevala da se napravi konceptualna umetnost da bi se njome rušila ona duhovna vertikala koju je zapadni hrišćanski svet stvarao mijenijumima. Trebalo je dokazati da je to sve prošlost, da to treba zaboraviti, da je cela ta estetika i duhovnost bivša stvar i da treba da idemo u neko novo društvo. To društvo koje je nudio i nudi novi svetski poredak može prihvatiti samo onaj čovek koji je srušio tu duhovnu vertikalu. U tom novom sistemu građanin ne pripada nijednom narodu, samo teritoriji gde vlada vladar koji daje novac, on je na vrhu, a ispod je jedna ogromna piramida koju, kako govore, treba smanjiti, na milijardu“.