Crnjanski koji je bio veliki panslavista doživeo je stvaranje zemlje južnoslovenskih naroda kao garant slobode i boljeg života svih tih naroda, dodaje autorka knjige „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog“ za koju je dobila Nagradu „Laza Kostić“ novosadskog sajma knjiga.
Reč je o monografskoj studiji na skoro 900 stranica koja je fokusirana prvenstveno na autorov književni i publicistički opus, zatim na analize i tumačenja studija, eseja, naučnih radova i knjiga napisanih o njegovom delu, ali i na proučavanja istorijskog konteksta, vremena i prilika u kojima je Crnjanski živeo i stvarao.
Dosledan sebi – antikomunizam kao sudbina
Raičevićeva za „Orbitu kulture“ kaže da je pokušala da osvetli ličnost Crnjanskog koji je u našoj skorašnjoj istoriji bio doveden u pitanje „sa stanovišta ideoloških i moralnih standarda“.
„Crnjanski je bio dosledan sebi i mislim da je njegov antikomunistički angažman bio presudan za njegovu sudbinu, tako da se i posle Drugog svetskog rata govorilo o njegovom navodnom fašizmu i nacizmu vezanom za časopis 'Ideje' koji je uređivao 1934. i 1935. a koji nije imao ništa od nekakvog srpskog nacionalizma“, dodaje ona.
Crnjanski je integralni Jugosloven i branio je državu koja je bila ugrožena u velikoj meri upravo sa strane komunistički nastrojenih intelektualaca. Pokušao je da ukaže da rad komunista, kao i hrvatskih separatista, direktno ugrožava tu državu što se na kraju pokazalo kao tačno.
Srpsko stanovište uvređenog Jugoslovena
„Posle majskih izbora 1935. kao uvređeni Jugosloven postavlja pitanje kako neko ko je Srbin može da glasa za Mačekovu stranku. Uvređen je postupcima predstavnika slovenačkog i hrvatskog naroda i kaže da je konačno vreme da se postavi pitanje srpskog stanovišta, jer su svi tražili svoja prava verujući da su ugroženi od tog, pogrešno upotrebljavanog termina – 'velikosrpski hegemonizam'. Na toj liniji osnovan je 1938. Srpski kulturni klub“, kaže Raičevićeva.
Crnjanski jeste bio Jugosloven ali se osećao uvređenim kad je video šta se dešava, pogotovo u Hrvatskoj koja je tražila i na kraju i dobila banovinu, a posle i nezavisnost, početkom Drugog svetskog rata.
Osećajnost ratnika – rat protiv Rusa kao rat protiv svog naroda
Kod Miloša Crnjanskog biografija i bibliografija su prožete tako da se delo ne može razumeti bez poznavanja biografije. Kao austrijski Srbin odrastao je u srpskoj enklavi u Temišvaru a školovao se u Beču.
„Rođen u tuđoj državi, početkom Prvog svetskog rata mobilisan je da za tu državu ratuje, za malo protiv sopstvenog naroda. Neki slučaj komedijant ga je u tome sprečio, bio je bolestan, ali je 1915. otišao na galicijski front da ratuje protiv Rusa, što je za njega bilo podjednako strašno, jer je bio veliki rusofil, panslavista i to mu je bilo kao da ratuje protiv svog naroda“, smatra Raičevićeva.
Osećajnost besmisla, uzaludnosti koja dolazi posle opšteg razaranja i strašnog iskustva Prvog svetskog rata snažno je obeležila njegovo delo. I ne samo njegovo, jer naši tzv. ekspresionisti i avangardisti posle Prvog svetskog rata počeli su da stvaraju sa uverenjem da umetnost može da menja svet.
„I to je taj njegov Agon, grčki pojam koji označava želju za promenom, takmičenjem za postizanjem nekog novog sveta u kome će lepota i dobrota zavladati. On je možda bio idealista, pisac utopijskih prostora koji je neprestano čeznuo da učini svoj narod srećnim i ta usrećiteljska želja, taj kolektivistički momenat u njegovom delu vrlo je važan“,ističe naša sagovornica.
Ozloglašeni fizički radnik
Posle ranog perioda u kom piše „Liriku Itake“, „Dnevnik o Čarnojeviću“ i „Seobe“ dolazi do stvaralačke pauze jer je više radio kao novinar i državni službenik. Bio je u dva maha u Berlinu kao ataše za kulturu, a posle i u Musolinijevom Rimu pred Drugi svetski rat, odakle je otišao u emigraciju.
U Londonu se bukvalno borio za egzistenciju, nije mogao da nađe posao, ozloglašen je i obeležen kao čovek Milana Stojadinovića iako je bio običan državni činovnik. Očigledno je da je i u engleskoj administraciji bio ozloglašen zahvaljujući našim ljudima i tako uskraćen za mogućnost da radi, iako je bio mnogo kompetentniji od onih koji su ga kritikovali i koji su zauzeli mesta na koja je mogao da bude postavljen.
„Jedino zaposlenje koje je dobio je posao u podrumu čuvene obućarske radionice na prestižnoj londonskoj adresi i to je iskustvo koje je on kasnije uneo u 'Roman o Londonu'. Osim toga, radio je nekoliko meseci u čuvenoj knjižari 'Hačins' gde je kao fizički radnik raznosio knjige“, dodaje sagovornica Sputnjika.
„Ispunio sam svoju sudbinu“
Godine 1956. na adresu Crnjanskog u Londonu stiže pismo urednika „Minerve“ Uglješe Krstića u kome traži dozvolu da se njegova dela ponovo štampaju. Crnjanski se budi, odgovorio je vrlo brzo, dao je dozvolu. To pismo je vrlo šturo, ali se oseća uzbuđenje pisca kad shvata da je nekom potreban.
„U njemu se budi sila stvaralačke energije iz koje će nastati 'Druga knjiga Seoba', 'Kod Hiperborejaca' i 'Roman o Londonu'. Ova dva poslednja dela su prožeta ličnim proživljenim iskustvom dok 'Druga knjiga Seoba' pokazuje da nije bio ne samo pisac autobiografije nego je itekako umeo da osmisli kompoziciju i psihološki portret junaka koje je smestio u istoriju. Želeo je da napiše pet knjiga 'Seoba' ali su ga životne okolnosti u tome sprečile“, ističe Raičevićeva.
S jedne strane govorio je da mu je život bio nesrećan zato što je, umesto da bude ohrabrivan, neprestano bio sputavan, a životne okolnosti su ga sprečavale da piše.
„Sa druge strane postoji osećanje da je njegov život morao da bude upravo takav kakav je bio da bi njegova dela bila takva kakva jesu. Zato je govorio da je ispunio svoju sudbinu. Pred kraj života pominjao je Sokrata i Mikelanđela kao istorijske primere velikih ljudi koji su mu služili kao uteha, koji su takođe u svom dobu bili i osporavani i ometani, ali čije delo nije zaboravljeno ni dan danas“, zaključuje Gorana Raičević.