Da sve bude gore po obojicu, izgleda su takvih uloga dopali ne „zbog klađenja, već zbog vađenja“. Paradoksalno je i što, za razliku od prethodnika, o njima dvojici se na tom „ličnom nivou“ u Beogradu sa raznih strana mogu čuti samo reči hvale.
Nemačko pamćenje i američka pamet
Deluje da je Tomas Šib morao „održati lekciju o genocidnim Srbima“ dan nakon 6. aprila, jer se tada, na osamdesetu godišnjicu bombardovanja Beograda „previše posipao pepelom“, izgovorivši: „intencija Hitlera i njegovih egzekutora bila je da kulturno pamćenje srpske nacije, jedne evropske nacije, bude zbrisano sa lica zemlje!“
Nije običaj da se u Srbiju na službu šalju diplomate zbog izvinjenja i ovakvih reči. Zatim se Entoni Godfri, pokušavajući da zaštiti kolegu od reakcije javnosti, dodatno upleo u ovaj slučaj, praveći štetu sa potencijalno – velikim posledicama.
Širenje koncepta „muvljeg pamćenja“ nije slučajno, može se zaključiti i kako je to deo nemačke geopolitike. U regionalnim okvirima, to im pomaže da se priča o ratnim zločinima i genocidu prebaci sa dešavanja u dva svetska rata na dešavanja tokom građanskog rata u Jugoslaviji.
Tako se ka istorijskom zaboravu guraju streljanja „sto za jednog“, logori i monstruozno delovanje saveznika iz „en-de-hazije“. Tako se relativizuju one užasne poruke koje su tokom decenija dolazile iz Berlina, od Moltkeovog „pustite da se ta bagra međusobno pokolje“, preko Vilhelmovog upotrebljavanja glagola „istrebiti“, do nacističke kategorije Untermensch.
U određenom kontekstu, uz izgradnju nove „istorijske konstrukcije“, Srbi će moći da se označe za krivce čak i za tadašnja dešavanja. Velikosrpski nacionalizam, hegemonizam, genocidnost koja svoje korene ima još u Njegoševom „Gorskom vijencu“ i šta smo sve mogli da čujemo tokom četvrt veka, jednaki su uzroci nesreća kao i Hitlerovo ludilo.
Uloga Nemačke u razbijanju obe „velike Jugoslavije“ bila je ključna, a sada se ovakvim pristupom održava fragmentiranost prostora i postojanje što je mogućeg većeg broja državica i državolikih tvorevina kojima je relativno lako spolja upravljati. Pored dubokih korena antisrpskog postavljanja u nemačkoj politici, danas je to i pogodno sredstvo za ostvarivanje konkretnih geopolitičkih koristi.
U širim okvirima, za Nemačku je povezivanje „muvljeg pamćenja“ sa genocidom način da se ovaj pojam redefiniše, preinači i tako postane „primenjiv“ u značajno većem broju slučajeva prilikom kvalifikovanja određenih ratnih zločina. Nisu važni brojevi, već namere. Tako se dolazi i do priče o „sprečavanju genocida na Kosovu“. Ali i drugde.
Vezivaće se i za „Staljinov gladomor“ u Ukrajini, samim tim i za Rusiju, moguće i kineske mere protiv Ujgura, u „političkom saobraćaju“ manje ili više frekventne su teze kada se govori o određenim dešavanjima u Turskoj, Kambodži, Sudanu, Mjanmaru... Što će značiti da su genocide sprovodili i drugi, nisu to činili samo nacisti nad Jevrejima, ne može se to spočitavati samo Nemačkoj.
U američkim ocenama „balkanskih dešavanja“ najčešće se pojam genocida koristio za opisivanje srebreničkog zločina. Agresija na SR Jugoslaviju se zato pre svega objašnjavala kao preemptivno delovanje zarad sprečavanja humanitarne katastrofe i etničkog čišćenja.
Kampanja koju je vodio nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, sa ciljem predstavljanja „genocidnih namera“ srpskog rukovodstva kroz „operaciju Potkovica“ ili „logora na prištinskom stadionu“, bila je zasnovana na golim lažima i kao takva u krajnjoj liniji odmogla da se genocid vezuje i za „kosovski slučaj“. Uostalom, u jednoj presudi nemačkog suda (Amstegircht Tiergarten 239 Ds 446/99) navodi se kako je učešće nemačke vojske „bilo objektivno protivpravno, obzirom da je protivno međunarodnom pravu“. Šarping je bio svestan nelegalnosti odluke od samog starta, pokušavao je da učinjeno amortizuje izmišljanjem razloga. Međutim, ono što je sa te „političke strane“ takođe opredeljivalo američki stav (pored nepostojanja namera za „istrebljenjem albanskog stanovništva“), jeste da se teze o genocidima koriste ređe nego što bi to Nemci želeli.
Kad izađu kosturi iz ormara...
Za Jevreje je uvredljivo da se nacistički zločini nad njihovim precima izjednačavaju sa nekim drugim, po karakteru drugačijim zločinima, da se pojam genocida relativizuje. I za neke druge narode, svakako, ali je uticaj jevrejskih lobi – grupa unutar američkog političkog sistema poslovično najveći.
Pored toga, američko upravljanje političkim procesima unutar Nemačke upravo je utemeljeno na neprestanom ponavljanju teze o nacističkim zlodelima. Kadgod bi Nemci da oko neke značajnije stvari „odigraju samostalno“ na međunarodnom planu, iskoči neki kostur iz ormara da ih podseti zašto su američke trupe na njihovoj teritoriji i koliko svoju današnju poziciju Nemačka zapravo duguje Vašingtonu. Danas se o tome govori i u raspravama o „Severnom toku“.
Zato je američko prihvatanje teze o „srpskoj genocidnosti“ uvek i svuda, pa i tokom Kosovskog rata „magareća pamet“, odnosno – tvrdoglavo insistiranje na jednom te istom kursu koji u krajnjoj liniji može napraviti popriličnu štetu i američkim interesima.
„Muvlje pamćenje“ u kontinentalnim razmerama podriva i poziciju SAD, bez obzira što se danas čini da im to donosi neku konkretnu korist kada treba preduzeti akcije protiv Rusije, Kine, Turske. Ili kada treba „disciplinovati“ Srbiju. Ali to su tuđe brige.
Ono što su srpske brige, jeste da se ne mogu prihvatati ni „muvlje pamćenje“, ni „magareća pamet“. Sa jedne strane, te teze se moraju uporno razgrađivati, demantovati, između ostalog i službenim protestima.
Sa druge strane, poziciju treba jačati traženjem novih saveznika. Na Zapadu ih, bez obzira što tog „atlantističkog monolitnog bloka“ više nema, izgleda još dugo, dugo ne možemo naći. Iako se razlikuju oko drugih pitanja, po odnosu prema Srbiju, ključni zapadni akteri su saglasni.
Pročitajte i: