Prve sankcije Sovjetskoj Rusiji uvela je Amerika 1917. godine, kad se saznalo da Lenjin pregovara s Nemcima o separatnom miru, a 1918, kad je potpisan Brestski mir i Rusija izašla iz rata, pridružile su im se Engleska i Francuska. Posle potpisivanja Versajskog ugovora 1919. sile Antante zabranile su svaku trgovinu sa Sovjetskom Rusijom. Pridružila im se i poražena Nemačka, jer je morala da izvršava naloge sila pobednica.
Sankcije prestaju kad počinje rat
SAD će 1930. optužiti SSSR za damping cene, a sledeće godine za korišćenje rada zatvorenika u seči šuma u Kareliji. Iste godine će i Francuska uvesti poreze zbog mešanja KP SSSR-a u unutrašnje stvari Francuske. Merama koje su dovele do poskupljenja sovjetskih proizvoda i umanjenja njihove konkurentske sposobnosti, pridružuje se i tadašnja Jugoslavija. Potom su došle sankcije zbog uhapšenih britanskih špijuna, zbog sovjetsko-finskog rata i ko zna čega sve ne.
Ipak, sankcije prestaju 1941. godine, kada su SAD shvatile da će im biti potreban SSSR u ratu sa Nemačkom. I to će, do 1948, biti jedini period bez sankcija.
Nastaje vreme Hladnog rata i zabrana izvoza naprednih tehnologija Sovjetskom Savezu. Između ostalog, 1949. godine 17 zemalja osniva KOKOM, koordinacioni odbor za kontrolu izvoza, koji svakoj pojedinačno omogućava da stavi veto na bilo koji bilateralni ugovor druge članice sa SSSR-om. Komitet će prestati da radi tek 1994.
Šezdesetih godina SSSR počinje da gradi gasovode prema Evropi. Naravno da nijedan nije prošao bez sankcija, ali su svi izgrađeni.
Kako tada, tako do današnjeg dana — što je izgradnja „Severnog toka“, započeta pre tačno 15 godina, bliža kraju, tako raste napetost u odnosima između Sjedinjenih Država i Rusije s jedne strane i Nemačke s druge. Pošto sankcije ne pomažu, Amerikanci preko Poljske, koju već i saveznici nazivaju američkim trojanskim konjem u Evropi, pokušavaju da zaplaše graditelje na terenu.
U blizini broda „Fortuna“, koji obavlja završne radove, pojačana je aktivnost stranih vojnih brodova i aviona, a nedavno se pojavila i poljska podmornica.
Kako ni zastrašivanje nije uspelo, u igri je druga faza plana zaustavljanja „neprijatelja“ — specijalni predstavnik sa zadatkom da zaustavi ekonomski projekat koji, da zanemarimo Rusiju, ne samo da odgovara, nego je neophodan Nemačkoj. Ali, šta briga Ameriku za nemačku ekonomiju — ona želi, s jedne strane, da „obuzda“ Rusiju, to jest, da spreči njen ekonomski, samim tim i razvoj demokratije, u koji se Amerika kune, a s druge — da proda svoj gas, koji je za Evropu daleko nepovoljnija varijanta, pre svega zbog visokih cena.
Specijalac za plašenje država
Zanimljivo je i da je uloga specijalnog izaslanika za „Severni tok 2“ namenjena bliskom savetniku predsednika SAD, bivšem članu nadzornog odbora ukrajinske kompanije „Naftogaz“, koju je napustio u oktobru 2020. godine. Treba imati u vidu da je upravo Ukrajina jedna od zainteresovanih strana da projekat ne bude realizovan, jer bi u slučaju da se završi „Severni tok 2“, njen gasovod ostao bez gasa, a zemlja bez sredstava od tranzita. Treba li podsećati da je to isti onaj gasovod koji je Ukrajina koristila za ucenjivanje i Rusije i Evrope sasvim nedavno. Kao stručnjak za nacionalnu bezbednost i energetiku, Amos Hohštejn promoviše američke interese i ubeđuje svet da korišćenje američkih energetskih resursa koristi jačanju političke stabilnosti u svetu.
Nije teško zaključiti kako će izgledati njegov rad na novom poslu, rekao je nedavno Sergej Lavrov — ići će od jedne do druge države, da im preti.
Koliko će Nemačka biti otporna na pretnje, ostaje da se vidi. Ali Rusija žuri da što pre završi preostalih oko 5 odsto gasovoda dok je Angela Merkel na vlasti. Ona je, bar do sada, uspevala da odoli pritiscima. Zato se „Fortuni“ pridružio i „Akademik Čerski“. Zajedno sa „Fortunom“, ako vremenski uslovi dozvole, završiće posao brzo. A onda im ni sankcije nisu strašne.
Prethodne emisije „Moj pogled na Rusiju“