Ovim rečima lingvista i član Odbora za standardizaciju jezika Aleksandar Milanović komentariše motive zbog kojih se Odbor nedavno obratio javnosti i najvišim predstavnicima države.
Članovi ovog naučno-stručnog tela SANU u nedavnom javnom obraćanju skreću pažnju na, kako su istakli, novo nasilje nad jezikom do kojeg dolazi podvođenjem srpskoga jezika pod jezik rodne ravnopravnosti.
„Nedopustivi su pritisci da se u srpskom jeziku zbog i radi trenutne politike nasilno menja odnos prema tzv. rodno senzitivnoj leksici“, kaže se u saopštenju Odbora.
Političko nasilje nad srpskim jezikom
Uz konstataciju da srpski jezik nije niti može biti jezik rodne neravnopravnosti, pa samim tim ni diskriminacije osoba ženskog pola, Odbor za standardizaciju zaključuje da je svaka intervencija u jeziku sa stanovišta bilo koje ideologije koja nije u skladu s naukom o srpskom jeziku —nedopustiva.
Na pitanje može li se jezik zaštititi od upliva ideologije i politike, i da li ima mesta govoriti o njegovoj ugroženosti, doktor lingvističkih nauka, profesor Miloš Kovačević kaže.
„Ne da je ugrožen, jezik nam nikad nije bio ugroženiji!“
„Jezička politika treba da prati jezičke zakonitosti, a ova sada politika koja se tiče tri nova zakona — o diskriminaciji, ravnopravnosti polova, o rodnoj ravnopravnosti — stvara utisak kao da smo u nekom drugom vremenu, kao da pripadamo nekom drugom narodu, kao da smo zaboravili šta je jezička politika kod Srba i da je ona liberalna“, objašnjava profesor Kovačević i dodaje:
„Mislim da ni Hrvati, bez obzira koliko su puristi u odnosu na jezik i koliko žele da kuju nove reči — ne bi ih toliko skovali koliko su naši nazovi novi lingvisti, odnosno politički lingvisti pokušali da učine, u nameri da utiču i promene strukturu srpskoga jezika“.
Kovačević gotovo kao paradoks ističe činjenicu da se za razliku od sva tri nova zakona koji treba da se usvoje najkasnije za dva meseca, zakon o ćirilici ne usvaja već tri decenije.
„Zakon koji je najveći zakon i koji svedoči o diskriminaciji unutar samoga jezika, zakon o ćirilici, ne usvaja se već pune tri decenije. To je diskriminacija unutar srpskoga bića, a ovo drugo što se smatra diskriminacijom je nešto što je nametnuto sa strane“.
„Moderan“ srpski jezik
Potvrda da je reč o nasilju nad jezikom za Kovačevića je vidljiva već uvidom u rečnik novih reči kojima se određuje rod.
„Odbor za standardizaciju je morao reagovati, jer samo kad pogledate rečnik videćete da je to na neki način nasilje nad strukturom srpskoga jezika. To nije samo promena nečega što se zove jezičko osećanje, nego i promena jezičke zakonitosti. Ako to usvojimo kao nešto što je moderni put Srbije, odnosno kao moderni srpski jezik, onda treba reći da ukidamo srpski jezik koji je do danas važio“, smatra profesor Kovačević.
Profesor Aleksandar Milanović podseća da bi se pri donošenju ovakvih zakona morala konsultovati jezička struka koja propisuje jezičku normu (poštujući lingvističke zakone), i da bi se na taj način mogao izbeći jezički inženjering.
„Ovo što se trenutno pokušava sprovesti u Srbiji ne samo da ne odobrava Odbor za standardizaciju jezika ili SANU, već to ne odobrava nijedan od vodeći srpskih naučnika u oblasti tvorbe reči. Profesor Boža Ćorić, sasvim sigurno najkompetentniji stručnjak za ovu oblast, eufemistički rečeno nije oduševljen ovom idejom povodom koje je napisao mnogo tekstova o tome da se ovo mora na neki način jezički kontrolisati“.
Čekajući zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma
Naši sagovornici napominju da je srpski jezik samoregulatoran i da je on temu jezičke rodne ravnopravnosti — već sam rešio.
„Sve ono za čime je postojala potreba — postoji u našem jeziku“, kaže profesor Milanović.
„Ovde sada imamo ideološko nasilje nad svim govornicima srpskoga jezika jer nam se nameće šta mi moramo reći, ugrožena je moja sloboda izražavanja, mogućnost mog izbora da kažem da li ste vi novinar ili novinarka, a da se pri tome niko ne oseti ugroženo. Polazim od toga da ja imam slobodu izbora da vas imenujem i ne želim da mi nekakav zakon naredi kako moram da govorim. Takve zakone nigde u Evropi nemate, ali zato u Evropi imate one zakone koje mi nećemo da donesemo evo već 30 godina, a to je zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Dakle, potpuno je naglavačke postavljena ta zakonodavna situacija da centralni zakon nemamo i očigledno ne želimo da ga donesemo. U Srbiji još važi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma iz 1991, odnosno iz države koja ne postoji već 30 godina, a sa druge strane želimo uvesti neke potpuno periferne zakone iz oblasti drugih disciplina koji zadiru u lingvistiku, na način koji je potpuno neprirodan“, zaključuje Aleksandar Milanović.