Priče o navodnoj ruskoj pretnji nisu ništa drugo nego izgovor Velike Britanije da poveća svoj nuklearni potencijal. Pored toga, ruski eksperti objašnjavaju da London razvija strategiju nove globalne Britanije, čiji je zadatak da problem izlaska Britanije iz EU pretvori u prednost, da poveća uticaj Londona u međunarodnoj areni i pređe u višu ligu.
Ruski politikolog Aleksandar Špunt smatra da je nova vojna strategija Velike Britanije, pre svega, poruka britanskom narodu tj. poreskim obveznicima i parlamentu, a da su priče o ruskoj pretnji neosnovane.
„Rusija s tim nema nikakve veze. Očigledno je, a to vidimo i po SAD, da zapravo ne postoji nijedna vojska na svetu čiji generali govore da je situacija stabilna i da je sve u redu, jer u suprotnom ne bi imali razloga da postoje i da ispumpavaju novac iz budžeta. U tom britanskom dokumentu zaista postoje neke novine, kao one koje se odnose na specijalne snage i sredstva, ali generalno se taj dokument ne razlikuje od bilo kog drugog… Britanski generali vide Rusiju kao pretnju, geopolitičkog protivnika i tu nema ničeg iznenađujućeg. Još u sovjetsko doba je postojao izraz – ’verovatni protivnik‘ i tu se ništa nije promenilo. Da su rekli da je Rusija prestala da bude vojni protivnik Velike Britanije, onda bih verovatno bio iznenađen“, kaže Špunt.
Kako je dodao, Britanci su time upravo potvrdili stav koji postoji od Čerčilovog istorijskog govora iz Fultona, kojim je započeo Hladni rat.
U novom dokumentu britanskog Ministarstva odbrane Rusija je na 76 strana označena kao pretnja, a navedeno je i da modernizacija Oružanih snaga Rusije čini tu zemlju istovremeno i nepredvidivim i iskusnim igračem, kao i da predstavlja najveću nuklearnu i vojnu pretnju po evropsku bezbednost.
U dokumentu se napominje da će se Velika Britanija boriti protiv čitavog spektra pretnji koje dolaze iz Rusije.
Jačanje armije i aktiviranje u Crnom moru
Komentarišući navode da će zvanični London u naredne četiri godine potrošiti 85 milijardi funti za opremu Oružanih snaga kako bi vojska mogla da se efikasno suprotstavi novim pretnjama, ruski analitičari objašnjavaju da to govori o pokušaju Velike Britanije da modernizuje Oružane snage koje trenutno nisu „u najboljoj formi“.
Namera Britanije da poveća prisustvo u raznim regionima, uključujući i u oblasti Crnog mora i Baltika nije zabrinjavajuća, kaže Špunt. Prema njegovim rečima, tu nema ništa novo i to ne iziskuje dodatne reakcije Rusije.
„NATO brodovi su stalno prisutni u Crnom moru. Zapravo, Crno more nije samo akvatorija Rusije i Ukrajine, nego i zemalja članica NATO-a - Turske, Rumunije i Bugarske. U tom smislu, očigledno je koje NATO zemlje tamo vrše monitoring, a tamo su uvek dve ili tri fregate… Da je u tom dokumentu navedeno da će Britanija napraviti vojnu bazu na Crnom moru, onda bi, verovatno, trebalo nekako reagovati i videti na šta će ići novac britanskog poreskog obveznika, ali ne i na ovo“, smatra Špunut.
Ekspert navodi da Rusija ima svoje planove vojnog razvoja, uključujući i one na Crnom moru. Konkretno, to se tiče prenaoružavanja, posebno kada je reč o promeni obalskih raketnih sistema.
„Ali to je apsolutno planirano i ranije predviđeno. Što se tiče Baltičkog mora, postaviću retoričko pitanje - kada je Britanija izašla iz Baltičkog mora? Tu uopšte nema novina, a tim pre nema potrebe da se na to specijalno reaguje, osim da se situacija nadgleda kao i do sada“, kaže Špunt.
Prebrojavanje bojevih glava
Nova odbrambena strategija Velike Britanije najviše pažnje je privukla u delu gde se iznosi plan o povećanju broja nuklearnih bojevih glava do 260. To je nametnulo pitanje - da li je Britaniji zaista potrebno 80 dodatnih nuklearnih bojevih glava i šta će London sa njima?
Špunt tu odluku povezuje sa Bregzitom i željom britanskih vlasti da vode nezavisniju spoljnu politiku, da imaju nezavisniju ulogu na evropskom kontinentu i nezavisniju, jaču vojsku.
„Kada je Brezit počeo, praktično niko nije verovao u njegov uspeh. To je bio prilično marginalan fenomen, a oslanjao se na podršku stanovništva… Tačku na to je stavio Boris Džonson, a britanske pristalice Bregzita su dokazale su da je i to moguće. I u ovoj situaciji, britanska želja za nezavisnijom ulogom u NATO-u i u spoljnoj politici postaje sasvim logična, a za to je potrebno imati nezavisnije Oružane snage. Danas su i britanski i francuski potencijali unutar NATO-a prilično problematični. Oni nisu uporedivi sa američkim nuklearnim sposobnostima. Britanija hoće to da promeni“, objašnjava Špunt.
Ekspert ističe da je svako nuklearno oružje zapravo političko oružje. Ono ne postoji da bi se koristilo, jer je sasvim jasno da bi upotreba nuklearnog oružja dovelo do globalne katastrofe.
„Dakle, nuklearno oružje je oružje političara, a Britanija povećava svoju nezavisnu ulogu u spoljnoj politici. U tom smislu, ona gradi političko oružje, nuklearno. To je povezano sa činjenicom da britanske elite, koje su bile orijentisane na Bregzit, sada vladaju. Nakon što su uspešno završili Bregzit, nastavljaju da jačaju svoju liniju. Ne govorimo o napuštanju NATO-a - to još nije na dnevnom redu, ali, na primer, tema stvaranja zasebnih evropskih oružanih snaga prilično je relevantna. O tome se aktivno govarilo u poslednjih nekoliko godina“, podseća Špunt.
Povećanje nuklearnog potencijala sugeriše da bi i Velika Britanija trebalo da bude uključena u pregovore o strateškoj stabilnosti, uostalom kao i druge nuklearne zemlje.
„Danas, čak i prema zvaničnim informacijama, postoji više od 20 nuklearnih zemalja. Nezvanično, njih je oko 30 i to ne računajući zemlje poput Južne Afrike koja je imala nuklearno oružje ili Izraela, koji nikada nije potvrdio, ali nikada nije ni negirao da poseduje nuklearno oružje… Apsolutno je ispravan stav da bi Francuska, Velika Britanija, Pakistan, Indija i praktično sve nuklearne zemlje trebalo da se priključe pregovaračkom procesu, jer bi to bilo veoma korisno, ali je druga stvar što je danas kultura međunarodnih odnosa na tako niskom nivou da je dogovore gotovo nemoguće postići. Dakle, bilo bi korisno, ali nerealno je“, smatra Špunt.
On ističe da je stvorena takva atmosfera u kojoj je nemoguće zaključiti nove sporazume.
„Zamislite Rusiju i Veliku Britaniju kako pokušavaju da dogovore parametre sporazuma o smanjenju nuklearnog naoružanja nakon slučaja Solsberi. Zamislite da Rusija i SAD pregovaraju o proširenju sporazuma o smanjenju strateškog i ofanzivnog naoružanja, nakon što je novi američki predsednik nazvao ruskog predsednika ubicom. Kultura međunarodne komunikacije je iščezla u toj meri da jednostavno nije vreme za sklapanje tako ozbiljnih sporazuma. Setite se poslednje runde kinesko-američkih pregovora na Aljasci, koji su počeli i završeni su međusobnim uvredama. Svakako, bilo bi jako dobro to učiniti sada, jer se ispostavilo da postoji ogromna količina nuklearnog oružja, a gotovo da ne postoje mehanizmi kontrole“, zaključio je ekspert.