Dužnosti igumana svetoarhangelske obitelji koviljskog manastira partijarh Porfirije prihvatio se 1990. i sa njom ostao sve do 2014. godine. Iguman duhovne matice mladih koju je patrijarh podigao gotovo iz pepela, danas je njegov dostojni naslednik, episkop mohački i vikar episkopa bačkog, vladika Isihije.
Čim smo ušli u manastir, posluženi smo kafom, ali i čuvenom koviljskom rakijom. Ekipa Sputnjika imala je čast da proba posebnu, zovu je "igumanska šljiva". Rakija je odležala 12 godina, a pićem nas je poslužio lično vladika, jer u Kovilju nema bespotrebnih formalnosti.
Manastirska rakija izoštrava čula
Dok pažljivo probamo rakiju koja momentalno izoštrava sva čula, epsikop Isihije priča nam kako je proveo prve dane sa patrijarhom Porfirijem, na njegovoj novoj dužnosti u Beogradu, ali i kako se upoznao sa svojim bratom u Hristu.
Rođen u Moskvi, prateći očevu karijeru diplomate, vladika Isihije živeo je u Kini, Mjanmaru, Sudanu i Vašingtonu. Studirao je psihologiju na Univerzitetu Kolumbija i Filozofskom fakultetu u Beogradu, a onda se 1991. godine ponovo rodio - patrijarh Porfirije krstio ga je u Kovilju.
"Dolazeći kao gost kad je osnovano bratstvo, svim srcem sam zavoleo duhovni život, posebno monaški, a iguman, patrijarh Porfirije, bio je za mene uzor, učitelj koji me je rukovodio u duhovnom životu, to je vrlo brzo izraslo u žarku želju da postanem član ovog bratstva", priča nam vladika Isihije.
Pet episkopa i patrijarh – iz Kovilja
Manastir Kovilj je srpskoj crkvi dao čak pet episkopa, a sada i patrijarha. Nije zapamćeno da je jedno mesto dalo toliko, pre svega intelektualaca, novih, mladih ljudi u Crkvi koji su neverovatnom ljubavlju i energijom podigli manastir iz pepela.
"Pored sadašnjeg patrijarha Porfirija, ovde su u početku još bila četvorica mlađih ljudi koji su već bili monasi, pred kraj studija, vladika Irinej ih je postavio da obnavljaju monaštvo. Svi su oni potonji episkopi naše Crkve, to su bili vladika Fotije, vladika Andrej i blaženopočivši vladika Jeronim, koji je bio najmlađi", priča naš sagovornik, peti koviljski episkop, dok šetamo kroz manastir.
On dodaje da je reč o promislu Božijem, ali da je uz njega, uvek potrebno i naše sadejstvo, a bratija je itekako odgovorila na poverenu misiju u opusteloj svetinji o kojoj je, pre nego što su došli, brinula jedna porodica iz Kovilja.
"Živeli smo u starom konaku, trebalo je osposobiti svaku keliju, sve je bilo jako oskudno, nije bilo prihoda, sve je moralo da se obezbedi. Živeli smo vrlo skromno, imali nekoliko životinjica koje smo gajili, jednu kravu koju smo sami muzli, baštu koju smo uzgajali".
Molitva i rad podigli su sve i vratili život u manastir. Sve poslove tada, starac Porfirije, kako su ga kao igumana zvali, delio je sa bratijom, otkriva nam vladika Isihije:
"Muzao je i kravu i kozu koju smo imali, zajedno smo kupili jaja od kokoški, tragali za njima. Obrađivali smo baštu, sve smo radili zajedno", priseća se uz osmeh.
Misija lečenja od bolesti zavisnosti
Manastir je od 2004, na inicijativu današnjeg patrijarha Porfirija, u jedinstvenoj misiji lečenja od bolesti zavisnosti ljudi koji su spas potražili u veri. Tada je nastala prva zajednica čuvene "Zemlje živih", a danas ih je četiri, u Čeneju, Vilovu, Slankamenačkim vinogradima i Brajkovcu.
Do početka ove godine , kroz lečilišta u kojima su znanja savremene medicine spojena sa vekovnim pravoslavnim duhovnim iskustvom, prošlo je gotovo 4 hiljade štićenika.
"Program traje 30 meseci, nakon toga uglavnom svi budu produktivni članovi društva. Za nas je jako važno da budu i istiniti vernici, ali ne insistiramo da postanu pravoslavni hrišćani, primamo sve ljude, ateiste i nehrišćane. O mlađim štićenicima sve vreme brinu iskusniji, sa njima su po ceo dan, upućuju ih u pravila rehabilitacije. U zajednici ima dosta manuelnog rada, duhovnog rada, molitve, ali i sporta", objašnjava.
U "Zemlju živih" dolaze i žene, kada prođu program rehabilitacije, ženske i muške zajednice mogu da se druže, pa je tako zahvaljujući lečilištu već sklopljeno nekoliko desetina brakova, "Zemlja živih" sada ima i svoju decu, što bratiju posebno raduje.
Proizvode hleb, sveće, med, sir…
Svi učesnici ovog programa, ali i monasi, rade na manastirskom imanju koje se prostire na čak hiljadu hektara.
Kovilj ima svoju pekaru, izrađuje ikone, proizvodi sveće, med, sir i nadaleko čuvenu rakiju, koja daje i glavni prihod manastiru.
I vraćamo se na početak priče. Vladika nam otkriva kako je počela proizvodnja čuvenog žestokog pića, a i u tome je veliku ulogu imao patrijarh Porfirije.
"Manastir je uvek proizvodio rakiju, kada smo došli zatekli smo i neke zalihe, a mi smo krenuli sa jednostavnim malim kazanom od 60 litara. Patrijarh je u svemu učestovovao, dolazio je i njegov pokojni otac, zajedno su sa bratijom pekli rakiju onako na prost, seljački način. Služili smo tu rakiju, pokazalo se da je dobra, pa smo je polako usavršavali i nabavili veći kazan", seća se vladika mohački.
U video prilogu pogledajte kako je, uz veliki rad i trud, koviljska rakija postala brend koji obezbeđuje novac za funkcionisanje manastira, njegovog ogromnog imanja, ali i lečenje u "Zemlji živih".
Saznajte i zašto se veruje da je manastir Kovilj osnovao prvi srpski arhiepiskop, kako je Sveti Sava doneo mir na ove prostore i zašto je važno što je njegov naslednik na tronu upravo koviljski monah Porfirije.