Manifest o oslobađanju kmetova potpisan je 3. marta 1861. godine, na šestu godišnjicu stupanja na presto Aleksandra Drugog.
Poznato je i kao Seljačka reforma, smatra se prvom i najznačajnijom reformom cara Aleksandra Drugog i donelo mu je naziv cara oslobodioca.
Bio je to za ono vreme prilično slobodouman postupak, poređenja radi, ropstvo je u Americi ukinuto tek pet godina kasnije.
Reforma je za više od 23,1 miliona kmetova značila oslobađanje od feudalnog odnosa i pravo da trguje, da se bavi zanatima i svim poslovima u privredi. Data su im i druga građanska prava - sloboda sklapanja braka, nezavisno sklapanje ugovora, vođenje sudskih sporova i branjenje svojih prava pred sudom, sticanje imovine na svoje ime i drugo.
Glavni razlog ukidanja kmetstva bila je kriza feudalnog sistema. Iako je Ruska imperija igrala ključnu ulogu u politici 19. veka, zadržavanje kmetstva je usporavalo njen ekonomski razvoj. Dok su zemlje zapadne Evrope ekonomski jačale nakon Industrijske revolucije započete u drugoj polovini 18. veka, Rusija je počela ekonomski da zaostaje. Bilo je jasno da je očuvanje moći i političkog uticaja Rusije u međunarodnoj areni nemoguće bez jačanja finansija, razvoja industrije, železničke izgradnje i transformacije čitavog političkog sistema.
Položaj seljaka do ukidanja kmetstva nije bio lak. Seljaci su praktično bili u vlasništvu plemića, koji su ih kupovali i prodavali, dobijali ili gubili na kartama; preseljavali po svom nahođenju, podvrgavali telesnom kažnjavanju i oduzimali im ličnu imovinu. Osnovna ljudska prava za njih nisu važila. Kmetovi dugo nisu imali čak ni prava da se vlastima žale na okrutnost vlastelina.
Kmetstvo se od robovlasništva razlikovalo samo po tome što plemić nije imao pravo da ubije kmeta.
Ovim reformama, koje su pripremane dosta dugo, seljak je dobio slobodu, ali nije dobio zemlju. Da bi preživeo, morao je i dalje da radi za plemića (samo je birao-za svog ili nekog drugog). S druge strane, a ako je želeo da ima svoje parče zemlje, morao je da je kupi. S obzirom da nije imao novca, država je platila za njega, ali je on morao da vraća taj kredit punih 50 godina.
Naravno da su plemići ustupali seljacima najgore parče zemlje, koje nije moglo da donese potrebni prihod, pa je seljak najčešće ostajao gladan, a nezadovoljstvo se samo gomilalo.
Tokom 1861. godine izbilo je 1.176 buna. Već 1863. broj buna premašio je 2.000.
I, mada im je nakon 1905. godine „oprošten“ dug za zemlju, seljaci su je masovno napuštali i odlazili u grad. Tako je seljak, i praktično oslobodio sebe, i započela je industrijalizacija Rusije.
Uprkos činjenici da reforma Aleksandra Drugog nije dovela do potpunog oslobađanja seljaka, njome je napravljen prvi korak ka slobodi i građanskim pravima. Reforma je označile kraj feudalnog sistema, efekat će posebno doći do izražaja tek za vreme vladavine njegovog sina – cara Aleksandra Trećeg, kada je Rusija postala jedna od pet najrazvijenijih industrijskih zemalja sveta.
O manifestu Aleksandra Drugog iz 1861. godine, kojim je ukinuto kmetstvo, bilo je reči i u emisiji „Moj pogled na Rusiju“ Ljubinke Milinčić