Vest o njegovoj izgubljenoj bici sa koronom rastužila je ceo region.
Ovog najboljeg slikara među rokerima, nosioca mnogobrojnih priznanja za muziku, prema sopstvenom priznanju, najponosnijim je činilo to što ga na ulici sreću ljudi koji ga poštuju kao i „to što se nikada nije odvojio od gomile koja se zove i čini narod“.
O bubnjevima koji su ga proslavili, kao i on njih, govorio je da su apsolutni pokretač koji je bespravno na sceni pozadi: „Bubanj je totalni fundament, jer kada u bendu imate dobrog bubnjara onda je i orkestar dobar. Nema dobrog orkestra bez dobrog bubnjara.“
Emocije koje je vest o Đuričićevom odlasku izazvala nije uspeo da sakrije njegov kolega i prijatelj Dejan Cukić.
„Teško mi je da pričam... Bili smo veoma bliski. Dragoljub je svirao na mom prvom solo albumu... Mnogo mi je pomogao, mnogo mi je značio kao čovek.“
Iako uvršten među 30 najboljih bubnjara na svetu, sa impresivnom muzičkom biografijom koju čini saradnja sa gotovo svim velikim zvezdama naše muzike – od „Ju grupe“ i Zdravka Čolića, do rada sa Vlatkom Stefanovskim i grupom „Leb i Sol“, „Mama koko“ i Dadom Topićem, Bregovićem, Balaševićem.... Dragoljub Đuričić je bio jednako ponosan i na svoj slikarski opus. Govorio je da nikada nijedan original nije prodao, a retko koji je i poklonio, zato što se to „nekako voli na poseban način, jer je samo moje“.
Za obe umetnosti kojima se bavio, važilo je isto autorovo pravilo: publika ne voli da joj podilaziš, ona želi da je pobediš.
Za Đuričićevog muzičkog sabrata Ivana Fece Firčija, koji kaže da još nije sabrao misli, ovaj gubitak je još jedna potvrda da odlaze samo dobri:
„Otišla je poslednja velika energija te generacije koja je imala i tada, 1996. godine snage da pokaže klincima kako se to radi. Neću imati više koga da zezam. Retko energičan i veseo lik, viđali smo se na više kontinenata, godinama je trajala ta priča. Poznavali smo Jugoslaviju bolje od Tita, a onda se otisnuli u svet. Zajedno smo po Njujorku vrištali od sreće. Mi smo deca zlatnog doba, naša sreća je bila bez granica… U ovom trenutku, u svom cinizmu moram da kažem da je otišao dobar čovek i da ona glupa, izlizana izreka sada postaje najtačnija: da odlaze samo dobri”.
Dragoljub Đuričić iza sebe je ostavio mnogo nezaboravnih pesama, muziku za pozorišne predstave i filmove, sećanje na neponovljivu energiju. Pamtićemo ga po glasnom osmehu i snažnom ritmu koji njegovim odlaskom neće prestati da odjekuje.