O počecima političke karijere Nikole Sarkozija zabeležena je već legendarna anegdota – na velikom stranačkom skupu na kome je trebalo da govori, kao predstavnik degolističke omladine, tadašnji lider degolista Žak Širak dao mu je pet minuta. Sarkozi je govorio dvadeset i pet minuta.
Kako će istorija pamtiti Sarkozija
Ovo dovoljno govori o karakteru i ambiciji bivšeg francuskog predsednika, o njegovom obraćanju pažnje na autoritete; taj nastup umnogome govori o njegovom ponašanju u Jelisejskoj palati u kojoj je proveo pet godina – između 2007. i 2012.
„Menadžerski način vladanja, zanemarivanje etikecije i protokola, zanemarivanje držanja nivoa predsedničke funkcije, uz ulazak u verbalne sukobe sa novinarima i mnogim drugima“, objašnjava manir Sarkozijeve vladavine Dušan Gujaničić iz Instituta za političke studije.
U velikoj meri, Sarkozijev način razmišljanja i karijeru obeležen je i fascinacijom novcem, druženjem sa vlasnicima krupnog kapitala, dodaje naš sagovornik.
Paradoksalno, ali Sarkozi je bio poslednji jaki lider koga je imala francuska desnica, ona mejnstrim – Nacionalni front je, kako Gujaničić kaže, priča za sebe – desnica vođena idejama Šarla De Gola, izrasla na idejama o veličini Francuske, njenom kulturnom i političkom istorijskom nasleđu, Francuskoj čija je ambicija da igra važnu ulogu u Evropi i svetu.
Ali to, kaže Gujaničić, dovoljno govori o stanju francuske desnice.
„Od Sarkozija počinje proces usitnjavanja mejnstrim francuske desnice, koja gubi jake lidere. On, Alan Žipe i Fransoa Fijon su poslednja generacija koja je mogla da vodi francusku desnicu“, smatra Gujaničić.
Uništitelj degolizma
Iako je, kako piše francuski istoričar Žan Pol Bled, kao trinaestogodišnjak 1968. želeo da ide na miting podrške generalu De Golu nakon čuvenih studentskih demonstracija, Sarkozi je upravo bio osoba koja je raskinula sa degolističkom tradicijom – vratio je Francusku u komandne strukture NATO, iz kojih ju je De Gol izveo 1966, a bio je sklon i nedemokratskim potezima, kao što je usvajanje Lisabonskog sporazuma u parlamentu na njegovu inicijativu, dokumenta sličnog nacrtu evropskog ustava koji su francuski građani na referendumu odbili nekoliko godina ranije.
Raskid sa degolističkom tradicijom za Gujaničića nije nikakvo iznenađenje, jer Sarkozi, za razliku od Žaka Širaka, pripada drugoj generaciji, onoj koja degolizam nije osećala i nije se poistovećivala sa njegovim idejama i vrednostima.
„Sarkozi je samo posledica smene generacija, promene epoha i konstantnog nesnalaženja francuske desnice tokom niza decenija i godina, odustajanja od degolističkih vrednosti, što je, na kraju kulminiralo upravo u Sarkozijevom mandatu“, objašnjava naš sagovornik.
Spoljna politika bez načela, vrednosti i ideja
Govoreći o spoljnoj politici Nikole Sarkozija, Gujaničić napominje da se radilo o politici bez vrednosti i ideja, sa čestim zaokretima.
„Njegovu spoljnu politiku nije baš lako pratiti u smislu doslednosti, jer nema rukovodećih načela, nema temeljnih vrednosti, nema dalekosežne vizije, pogotovo ne degolističke“, objašnjava Gujaničić dodajući da je Sarkozijeva spoljna politika bila prilagođavana trenutnim političkim interesima ili instinktu.
Pompezno je dočekao libijskog lidera Moamera Gadafija u Jelisejskoj palati, da bi nekoliko godina kasnije predvodio koaliciju koja je bombardovala Libiju i pomogla njegovo svrgavanje sa vlasti, na primer; strasno je podržavao Arapsko proleće, a njegova ideja o formiranju Mediteranske unije, u koju bi ušle severnoafričke države danas je pala u zaborav.
„Početkom mandata vodio je proameričku politiku, koju je vremenom pokušavao da ublaži koliko je to bilo moguće. Ne treba zaboraviti i njegovu aktivnu ulogu u rusko-gruzijskom sukobu 2008, kada je imao aktivniju ulogu i od Angele Merkel“, napominje Gujaničić.
U krajnjem bilansu, od Sarkozijeve spoljne politike nije ostalo nekih naročitih vrednosti ili postignuća iako je imao ambiciozne planove i aktivno delovanje, dodaje naš sagovornik.
Kada se podvuče crta, istorija prema Nikoli Sarkoziju neće biti naročito nežna, verovatno sa pravom, ističe Gujaničić.
„Reč je o jednom dosta ambicioznom čoveku, mora se reći, inteligentnom, ali koga je karakter u velikoj meri koštao političke karijere. A koštao je i samu Francusku“, zaključuje Gujaničić.
Ako ništa drugo, Sarkozi će u istoriju ući kao prvi francuski predsednik kome je izrečena zatvorska kazna – oglašen je krivim zbog pokušaja podmićivanja sudije i za zloupotrebu položaja jer je 2014, uz pomoć svog advokata pokušao da sazna tajne o još jednoj istrazi koja se vodi protiv njega – optužen je za „zločinačko udruživanje“ u okviru istrage zbog sumnji da je nekadašnji libijski lider Moamer Gadafi finansirao njegovu predizbornu kampanju 2007. godine.
Osuda je u potpunosti uništila Sarkozijeve planove da se na izborima 2022. ponovo kandiduje za predsednika. On je isto pokušao i 2017, ali je izgubio na unutarstranačkim izborima od Fransoa Fijona. Sa osudom i trogodišnjom zatvorskom kaznom koja mu visi za vratom, planovi ambicioznog Francuza mađarskog porekla pali su u vodu.
Pročitajte još: