Evropski parlament već duže vreme od Unije zahteva da usvoji zakone koji će sprečiti uvoz sirovina i proizvoda povezanih za deforestacijom i kršenjem ljudskih prava, piše Euraktiv.
Ambasador EU u Abidžanu Jobst fon Kirhman izjavio je 19. februara da u kontekstu budućih programa za period od 2021. do 2027. godine EU planira da sa i do milijardu evra pomogne Obali Slonovače u tranziciji ka održivoj proizvodnji kakaoa.
„Evropski potrošači danas žele da konzumiraju proizvod koji potiče iz održive proizvodnje i to se odnosi i na sve sirovine i sve zemlje“, rekao je Kirhman, koji nije rekao kada će biti doneta konačna odluka o finansijskoj pomoći.
Potrošači EU odgovorni za 10 odsto globalne deforestacije
Prema podacima Evropske komisije, kroz uvoz potrošnih dobara kao što su meso, soja, palmino ulje ili kakao, EU i njeni potrošači odgovorni su za oko 10 odsto globalne deforestacije koja je rezultat proizvodnje tih dobara.
Evropa je najveći uvoznik kakaoa i u njoj se troši više od 60 odsto svetske proizvodnje. Iako je EU još 2000. godine odredila šta prava čokolada mora da sadrži, socijalni i ekološki problemi koji prate uzgoj kakaovca ostaju decenijama bez pravog odgovora.
Sada je sve jači pritisak na EU da se pozabavi pitanjem proizvodnje kakaoa, pri čemu evropski Zeleni plan naglasak stavlja na njenu održivost.
„Zaista imamo odgovornost da osiguramo da farmeri budu dovoljno plaćeni da bi bili u stanju da kakao proizvode u održivim uslovima, što znači da i buduće generacije mogu da ga proizvode“, rekla je Julija Kristijan, iz nevladine organizacije za zaštitu šuma FERN.
Zamršeni lanci snabdevanja
Kao i kafa, palmino ulje ili soja, kakao je uvozna šumska sirovina. On što ga čini posebnim je to što se kakovac uglavnom uzgaja na malim poljoprivrednim dobrima, prosečne veličine 2,5 hektara, tako da postoji ogroman broj farmera, a lanci snabdevanja su vrlo zamršeni.
Direktor za ekologiju u Svetskoj kakao fondaciji Itan Budijanski smatra da je za rešavanje ekoloških pitanja vezanih za kakao neophodan robustan sistem monitoringa, uključujući i satelitski nadzor i učešće svih aktera uključenih u proizvodni lanac.
Pored toga što se uzgaja na manjim plantažama, kakaovac je na njima često i jedina kultura, pa su njegovi proizvođači veoma osetljivi na promene cena, koje ih često primoravaju na veću produktivnost.
„Ljudi krče šumu zato što su siromašni, zato što je potrebno više zemlje da bi uzgajali više kakaovca“, kaže Julija Kristijan.
Siromašni uzgajivači
Uzgajivači često zarađuju manje od granice siromaštva, koja po definiciji UN iznosi 1,61 evro (1,90 dolara) dnevno. Mnogi od njih, pogotovo žene, nisu vlasnici zemlje, pa nemaju ni kapital niti motivaciju za nova ulaganja. Ruralni životni uslovi i siromaštvo vode do toga da i deca moraju da rade.
Više od polovine svetske proizvodnje kakaoa otpada na Ganu i Obalu Slonovače. U te dve zemlje radi približno 1,3 miliona dece, što je porast od 13 odsto u poslednjih deset godina. Deca često rade do kasno u noć, sa opasnim i oštrim alatkama.
Većina radi na porodičnim farmama, zbog čega je granica između ispomoći na imanju i iskorišćavanja dečijeg rada vrlo tanka. Kako često nisu upisana u matične knjige, deci je onemogućen pristup osnovnim zdravstvenim i socijalnim uslugama, a škole su obično udaljene i po nekoliko kilometara.
U Gani i Obali Slonovače uzgoj kakaovca izuzetno je važan deo privrede i prehranjuje oko šest miliona farmera, a još 50 miliona ljudi radi na indirektno povezanim poslovima.
Međutim, kakao je i motor deforestacije u tim zemljama, delom zbog nedostatka instrumenata za sprovođenje zakona a delom i zbog nedovoljno jasnih imovinskih odnosa.
Te dve zemlje već su pogođene klimatskim promenama, a krčenje šuma dodatno ugrožava regulaciju klime, prirodne zalihe vode i druge prirodne resurse, kao i staništa divljih životinja poput šimpanza, slonova ili ljuskavaca.
„Nestanak kišnih šuma ima jasan uticaj na cikluse padavina, na zemljište pogodno za uzgoj kakaovca i drugih poljoprivrednih kultura“, izjavio je Budijanski.
Začarani krug
Što je seča šuma intenzivnija, teže je i uzgajanje kakaovca, čime se ulazi u začarani krug.
„Proizvodnja kakaoa će zapravo samu proizvodnju kakaoa učiniti sve težom, pošto se uništavanjem šuma, uništavaju i lokalni uslovi za gajenje kakaovca“, kaže Julija Kristijan.
Da bi se pratilo gde se događa deforestacija i gde se iskorišćava rad dece, potrebno je da i lanci snabdevanja budu transparentni, a takvih je veoma malo, prenosi B 952.
Ruralni farmeri svoju letinu prodaju posrednicima koji obilaze farme i koji kakao preprodaju prekupcima ili zadrugama. Zatim na red dolaze trgovci koji kakao prodaju pogonima u kojima se za račun krajnjih proizvođača zrna prerađuju u prah, napitak ili kakao buter. Tek tak obrađen kako spreman je za dalju obradu ili maloprodaju.
Julija Kristijan kaže da je praćenje tih lanaca moguće, ali veoma skupo i da bi za sve kompanije trebalo uvesti ista pravila igre.
EU polako postaje svesna svih problema vezanih za proizvodnju kakaoa, iako su već i pojedine velike kompanije kao što su „Mars“ ili „Nestle“ dobrovoljno definisale pravila sertifikacije i pokrenule projekte za zaštitu šuma i biodiverziteta.
Evropski parlament je krajem oktobra izglasao ograničenja za uvoz u EU koja je nastala kao plod uništavanja šuma ili kršenja radnih prava.
Uz to, EU je u septembru pokrenula i inicijativu za unapređenje održivosti produkcije kakaoa, u koju su uključeni najveći proizvođači Gana i Obala Slonovače, uzgajivači iz drugih zemalja, članice Unije, Evropski parlament i nevladine organizacije.
Svetska kakao fondacija pokrenula je 2017. godine „Inicijativu kakao i šume“, koja je fokusirana na zaštitu šuma, rekultivaciju degradiranog zemljišta, unapređenje proizvodnje, uz snažnu participaciju lokalnih zajednica.
Od pokretanja te inicijative, u odvojenim izveštajima UN i organizacije „Global forest voč“ konstatovano je da je deforestacija, iako je u drugim delovima sveta intenzivirana, u Gani i Obali Slonovače prepolovljena.
Pročitajte i: