Iz kratke izjave francuskog predsednika, pred ovonedeljni susret s Vučićem, proističe da je Kosovo i Metohija nadasve evropsko pitanje, da će se tražiti dugoročno i za obe strane prihvatljivo rešenje bez nametanja, i da će ono biti inovativno. Šta ovo poslednje podrazumeva, ostaje u domenu spekulacija. Kao moguće varijante u medijima su pominjani podela Kosova uz autonomiju za manastire, ulazak Kosova u UN bez potrebe da ga Srbija prizna a uz njeno brže članstvo u EU, autonomija za Srbe sa KiM uz Beograd kao garanta, ali i da se Srbima i Albancima prepusti da sami rešavaju problem.
Za Miroslava Stojanovića, dugogodišnjeg dopisnike Politike iz Berlina, najvažnija je rečenica o inovativnom rešenju koju, kako kaže, nikad ne bi rekla niti će reći nemačka kancelarka Angela Merkel.
Zna se od ranije da postoji razlika u nijansama između stava Pariza i Berlina, koji je veoma tvrd, ali ako Makron makar smekša stav Nemačke i to je uspeh, smatra Stojanović. S takvom ocenom slaže se i Dušan Gujaničić sa Instituta za političke studije, koji ističe da Makron sigurno neće povući nijedan potez koji bi bio na njegovu štetu, tim pre što ga sledeće godine očekuju izbori. Kako kaže, iako bi za francuskog predsednika bio lep uspeh da doprinese rešenju kosovskog pitanja, za domaće javno mnjenje spoljnopolitičke teme nisu presudne.
Dug put do platforme za Kosmet
„Makron je čovek koji voli da solira i izlazi s inicijativama, ali ne zaboravimo da je Francuska zemlja koja ima značjane unutrašnje probleme, socijalne, ekonomske, bezbednosne. Makron pred izbore mora da se ustremi na rešavanje tih problema, pre svega vakcinacije koja u Francuskoj ide traljavo. Baviće se i našim kosovskim pitanjem ali nisam preveliki optimista jer zasad nemamo ništa konkretno, do neke platforme je dugačak put“, napominje Gujaničić u emisiji Svet sa Sputnjikom.
Kao jednu od prepreka on vidi i činjenicu da Francuska i njen lider nemaju neki značajni uticaj među kosovskim Albancima.
„Francuska u Prištini nije primarni igrač. Čak i kad bi nešto uspeli da se dogovorimo veliko je pitanje da li bi oni išta prihvatili od Makrona. Niti su francuske investicije tamo prihvaćene, niti imaju značajnije trupe u Kforu. Nije tajna da u delu francuskih vojnih i vojno-obaveštajnih krugova postoji izvesna simpatija prema Srbiji i svest da joj je naneta nepravda. Makron bi takve detalje morao da zna, ali njegov uticaj na kosovske Albance je ograničen“, kaže Gujaničić.
Po mišljenju Stojanovića, Makron neće i ne može nastupati individualno već će aktivnosti oko kosovskog pitanja sinhronizovati s Nemačkom i SAD.
Zanimljiv je detalj da je novi američki državni sekretar Entoni Blinken francuski đak, a s druge strane novi lider vladajuće nemačke partije CDU Armin Lašet valonskog porekla i čovek koji takođe tečno govori francuski.
„Ako Lašet bude izabran i za kancelara to će biti interesantna kompozicija. Lašet je merkelovac, ali bi u sadejstvu s Makronom to moglo da funkcioniše bolje nego sada. Merkelova je Makrona, bez obzira što ga je uvek srdačno primala, malo doživljavala kao konkurenta... Lašet ima dobre veze s Makronom u tu bi mogla da postoji bolja saradnja, pa i u okviru kosovskog pitanja“, veruje Stojanović.
Makron može da postane evropski lider po odlasku Merkelove
Na pitanje da li bi Makron, posle povlačenja Merkelove na jesen, mogao da popuni vakuum u moći koji će se otvoriti unutar EU, naš sagovornik konstatuje da će francuski predsednik neminovno postati evropski lider koji ima najveću specifičnu težinu .
„Prvo mu to daje sama činjenica da je Francuska jedina u EU stalna članica Saveta bezbednosti i jedina u EU ima atomsko oružje. Dalje, on je lider koji ima značajno iskustvo, dok Lašet tek treba da ga stekne na globalnom nivou a dolazi u trenutku koji je veoma dramatičan za samu EU i za njenu unutrašnju koheziju“, objašnjava Stojanović.
On ipak smatra da čak i da Makron zauzme vodeće mesto u EU, iako tvrdi da je Kosmet par ekselans evropsko pitanje, bez SAD i njihovog prisustva i pritiska neće moći da ga reši. Kao primer navodi ukidanje prištinskih taksi za robu iz centralne Srbije: ma koliko je Evropa htela ona ništa nije uradila da se to dogodi, dok nije uletela robusna američka diplomatija.
„U Prištini tačno znaju gde mogu da očekuju i podršku, i oslonac. Bez obzira što tradicionalno imaju jače uporište u Berlinu nego u Parizu jer je Nemačka dosta učinila da pomogne i pripremi otcepljenje Kosova, najjače im je uporište u Vašingtonu. I SAD će biti presudne za bilo koje rešenje“, ocenjuje Stojanović.
Uska vrata Saveta bezbednosti
On dodaje da se nikako ne sme zaboraviti da na kraju to rešenje treba da prođe Savet bezbednosti gde čekaju Rusija i Kina.
„Za nas je rezolucija 1244 veoma bitna jer je to jedina platforma gde nešto možemo da tražimo i na nečemu da insistiramo. Recimo, formula dve Nemačke Volfganga Išingera, po kojoj Srbija ne bi morala da prizna Kosovo ali bi omogućila da ono uđe u UN i međunarodne organizacije neprimenljiva je upravo zato što ne bi prošla Savet bezbednosti“, obrazlaže Stojanović.
Kako kaže, igra ni je završena i ne može ni biti završena bez Srbije, a otpala je i priča da Priština može da uđe zaobilaznim putem, preko Generalne skupštine, prvo kao posmatrač pa kao punopravni član, jer je veliki broj zemalja povukao priznanje Kosova.
„Mora se, dakle, kroz uska vrata Saveta bezbednosti a otud i žestok pritisak zemalja čije je Kosovo čedo“, zaključuje Stojanović.