Iste godine Crvena armija je zvanično usvojila golubiju komunikaciju.
Golub se od 1949. godine smatra simbolom mira zahvaljujući strastvenom golubaru Pablu Pikasu. Crtež velikog španskog umetnika je postao amblem međunarodnih mirovnih kongresa. Pesma Dunajevskog i Matusovskog „Letite golubovi, letite!“, koja je nastala 1951. godine za film o Berlinskom međunarodnom festivalu mladih, postala je kultna pesma u SSSR-u i zemljama istočnog bloka:
U ime sreće i slobode
Letite, golobovi, napred!
Ljudi gledaju sa nadom
Vaš brzi let!
Nekoliko godina ranije, vojnici u rovovima Drugog svetskog rata sa nadom su gledali let golubova. Od poruka koje su ptice svojevremeno dostavljale, ili nisu dostavljale, često su zavisili životi stotina i hiljada ljudi.
Činjenicu da će golub sigurno odleteti u svoje rodno gnezdo, ljudi su znali još u davnim vremenima. Težeći svojoj golubici, golub je u stanju da pređe hiljadu kilometara, ili čak mnogo više. Ako su ga ranili predatori, možda neće biti sa voljenom čak i po dve godine, ali će joj se sigurno vratiti. Dame ovog plemena pokazuju istu odanost. Stoga su u antičkim ratovima Grci, Egipćani, Persijanci, Rimljani i Kinezi nosili kaveze sa golubovima u vojnim kolima, šaljući uz njihovu pomoć izveštaje o bitkama koji su bili ispisani na komadima pergamenta ili na platnu.
Vojna služba golubova
U moderno doba vojska se setila golubova nakon uspešne upotrebe krilatih signalista krajem 19. veka, u Francusko-pruskom ratu. Godine 1870, čudom tehnologije te epohe (tačnije, balonom), iz Pariza koji je bio pod opsadom Nemaca, francuskim trupama je dostavljeno oko 400 golubova. Većina njih se kasnije mogla vratiti i isporučiti Generalštabu golubgrame sa tajnim izveštajima o stanju na frontu.
Pošiljke, napisane sitnim slovima na cigaret-papiru, ubačene su u cev gusjeg pera i pričvršćene za pero na repu goluba ili su stavljane u malu metalnu posudu-vrećicu koja je bila zavezana za nogu ptice.
Jedinice golubije pošte su se ubrzo pojavile u mnogim evropskim vojskama. Sledeći Nemce koji su sa svojom uobičajenom pedantnošću uveli standardne vojne stanice za golubove (VGS) u sve svoje vojne jedinice, ptice su takođe bile angažovane u vojnoj službi u Rusiji. Prve VGS su se pojavile u utvrđenjima Varšavskog vojnog okruga, a 1888. godine su objavljeni „Propisi o vojno-golubijoj pošti“ kojima su takve specijalne snage uvedene i u unutrašnje okruge. Do početka Prvog svetskog rata u ruskoj vojsci je bilo 10 VGS, ali nije bilo analize njihove borbene upotrebe posle revolucije i Građanskog rata jer tada nije bilo vremena da se ljudi bave pticama.
Interesovanje za komunikaciju vojnih golubova se ponovo pojavilo sredinom 1920-ih godina. Reformisana Crvena armija je počela da se mehanizuje, ali je istovremeno 1925. godine posebnim dekretom vlade u Osoaviahimu (Društvo za pomoć odbrani, avijacionoj i hemijskoj izgradnji) „u interesu odbrane sovjetske države“ stvoren centar za golubiji sport. Godine 1928. zamenik narodnog komesara za vojna pitanja Josif Unšliht predložio je da se u SSSR uvede „dužnost vojnog goluba“. Kao član Črezvičajnaje komisije argumentovao je to ne samo važnošću „zadovoljavanja potreba Crvene armije u ratu uz pomoć golubova pismonoša koji su neophodni za komunikaciju“, već i činjenicom da „mogućnost upotrebe golubova pismonoša na štetu SSSR-a diktira potrebu zabrane držanja i uzgajanja ovih ptica od strane institucija i pojedinaca koji nisu registrovani u organima Narodnog komesarijata za vojna pitanja i Osoaviahima“.
Godine 1930. je objavljen „Priručnik o borbenoj obuci komunikacionih trupa Crvene armije za uzgoj vojnih golubova“. U dokumentu je određeno da golubovi treba da postanu „pomoćno sredstvo komunikacije koje bi se moglo koristiti u posebnim slučajevima borbene situacije, kada tehnička sredstva nisu primenljiva ili je njihovo delovanje prekinuto“. Stalne vojne stanice za golubove su postale deo komunikacionih jedinica. Pokretne VGS bile su deo svih streljačkih i mehanizovanih korpusa Crvene armije. Prema propisima, pri prevozu krilatih signalista na udaljenost od 100 kilometara, veza je trebalo da se uspostavi u roku od dva sata. Obuka vojnih uzgajivača golubova je poverena formiranoj Centralnoj školi za uzgoj pasa i golubova Crvene armije.
Po zakonima ratnog vremena
U prvim mesecima Drugog svetskog rata, golubovi koji su bili „odgovorni za služenje vojsci“ kljucali su svoj obrok bez potrebe. Brzi tempo kretanja trupa, česte promene u razmeštanju jedinica zbog potreba da se zatvore „rupe“ na frontovima onemogućili su upotrebu golubarske komunikacije. Ni Nemci nisu koristili svoje krilate signaliste iz istih razloga.
Istovremeno, obe strane su strogo kontrolisale prisustvo „civilnih“ golubova pismonoša. Jedna od prvih odluka nemačkih okupacionih vlasti bez ikakve sumnje je predstavljala naređenje stanovništvu na okupiranim teritorijama da preda sve golubove komandi. Jadne ptice su nemilosrdno uništavane kao ilegalno sredstvo komunikacije koje bi potencijalno moglo da se koristi u ratu. Za skrivanje ptica, nacisti su strogo kažnjavali — smrtnom kaznom. Desetina uzgajivača golubova su ubijeni jer su pokušavali da spasu svoje ljubimce.
U jesen 1941. godine prema ratnim zakonima zaprećeno je da će biti pozivani na odgovornost uzgajivači ptica i golubova iz Moskve zbog skrivanja od vlasti. Po naredbi vojnog komandanta sovjetske prestonice „kako bi se sprečila upotreba neprijateljskih elemenata golubova koje drže privatnici“, naređeno je da se u roku od tri dana predaju vlastima. Istorija prećutkuje ono što je policija uradila sa pticama.
Sa druge strane, vojni arhiv je sačuvao brojne borbene izveštaje o upotrebi golubova pismonoša tokom bitke za Moskvu. Dresirani krilati signalisti su se aktivno koristili za operativnu komunikaciju između štaba i jedinica na prvoj liniji fronta. Golubovi su redovno leteli u sedam glavnih i nekoliko pomoćnih pravaca u blizini Moskve.
U leto 1942. godine praktično bez prekida „lovci“ sa golubije stanice na Kalinjingradskom frontu su obezbeđivali komunikaciju sa vojskom i divizijskim izviđačkim grupama na prostoru iza prve linije fronta neprijatelja. VGS nije bila daleko od linije fronta, na samo tri kilometra. Četiri meseca kasnije, morala je da bude povučena u pozadinu radi ponovnog formiranja: gubici od metaka, ostataka i napada ptica grabljivica činili su više od 60 odsto pernatog „osoblja“.
Golubovi za komunikaciju u aktivnoj vojsci uspešno su radili tokom forsiranja Dnjepra, a u partizanskim odredima bili su gotovo najpouzdanije operativno sredstvo za prijem i prenos poverljivih podataka.
Podvig vojnika broj 48
Priključena 12. gardijskom streljačkom korpusu 1. udarne armije drugog Baltičkog fronta, četa sa golubovima za komunikaciju je pružila dvosmernu komunikaciju između sedišta korpusa i sedišta divizija i pukova. Stalno su se koristili golubovi i izviđači.
„Materijal“ za 80 vojnika specijalne čete je bilo 90 prenosnih korpi-golubarnika. Oko 500 golubova pismonoša je bilo obučeno da leti u dvadeset smerova. Bili su pouzdani u svom radu: za šest meseci službe krilati signalisti su isporučili više od 4000 telegrama. Ali i gubici su bili veliki. Ptice su umirale od metaka nemačkih snajpera, od bliskih eksplozija, a i zakoni prirode su učinili svoje.
Odlomak iz jednog izveštaja: „Golub broj 48 je bio napadnut i ranio ga je jastreb, ali je uspeo da pobegne i isporuči golubgramu izviđačima. Nakon predaje izveštaja u sedište jedinice, goluba je operisao veterinar (slomljena noga, leđa, grudni deo prekriven krvlju) i spasio ga“.
Borbena obuka ptica
Od 2016. godine holandska policija obučava orlove za presretanje malih letećih aparata. Ptice grabljivice svih vrsta instiktivno napadaju bilo koji leteći objekat. Orlovi su obučeni da hvataju prvenstveno kvatrokoptere. Da bi se rizik za ptice sveo na minimum, tokom „borbene obuke“ komad mesa se fiksira na dronu između propelera, a zaštitne navlake stavljaju na orlove kandže.
U Velikoj Britaniji, da bi presreli dronove, odlučili su da prouče taktiku lova na ptice grabljivice za moguću vojnu upotrebu. Prema saopštenju National Geographic, tokom istraživanja naučnici sa zoološkog odseka Univerziteta u Oksfordu su prikačili minijaturne kamere i GPS na sive sokolove. Uz njihovu pomoć, orintolozi su mogli tačno da prate kako predatori napadaju plen. Posmatranja su pokazala da prilikom lova sokolovi koriste metod proporcionalne navigacije: oni se ne kreću u potrazi za žrtvom, već joj presecaju put. Naučnici su predložili da vojska koristi ovaj razvoj za stvaranje bespilotnih letelica koje bi mogle da presreću druge bespilotne letelice koristeći taktiku sokolova.
Nemamo zvanične informacije o upotrebi ptica u borbi protiv dronova. Ali je dobro poznato da u moskovskom Kremlju „služe“ jastrebovi-kokošari. Glavni zadatak pernatih ratnika je zaštita listova zlata na kupolama katedrala u Kremlju od kljucanja vrana. Ali ko zna, možda su ove grabljivice naučene da rasteraju i mehaničke bespilotne aparate?