U prvom slučaju, školi glumekod Miroslava Aleksića koji je osumnjičen za silovanje, reagovalo je Tužilaštvo dok stručnjaci traže kontrolu svih privatnih "školica". Sa druge strane, zaštitnik građana pokrenuo je postupak kontrole onih koji su zaduženi za privatne vrtiće. Očigledno je samo da bi ceo sistem kontrole svih onih koji se na bilo koji način bave decom, morao da bude puno efikasniji.
Od objavljivanja potresne ispovesti o silovanju u privatnoj školi glume Miroslava Aleksića, gotovo nedelju dana javnost svakodnevno potresaju stravične priče drugih žrtava koje su kroz nju prošle. U međuvremenu, pojavio se i šokantni snimak na kome, ne vaspitačica, već spremačica u jednom privatnom beogradskom vrtiću maltretira dete.
Ko u Srbiji kontroliše u čije ruke idu deca
Zaštitnik građana Zoran Pašalić reagovao je u oba slučaja i saopštio da je u toku priprema inicijative za izmene propisa kojima bi se detaljno regulisalo pružanje usluga obrazovanja i održavanja nastave od strane fizičkih i pravnih lica, bez obzira na to kako su registrovani. Pašalić je pokrenuo i postupak kontrole pravilnosti i zakonitosti rada Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu Grada Beograda, pod čijom je kontrolom vrtić u kome se desilo nasilje nad detetom.
Psiholog Biljana Lajović veruje da će u slučaju maltretiranja deteta u vrtiću odgovorni biti kažnjeni, jer reč je o ustanovi koja je pod kontrolom države, rad privatnih vrtića kontrolišu savetnici pri školskim upravama koje su u nadležnosti Ministarstva prosvete, ali i gradska i republička inspekcija. Ona veruje i da će se ovakve ustanove, posle ovog slučaja, dodatno kontrolisati.
Međutim, slučaj privatne škole glume u kojoj su deca i seksualno zlostavljana, silovana, otvorio je pitanje šta sa hiljadama privatnih škola glume, plesa, sporta, stranih jezika koje često nisu ni registrovane za tu delatnost, koje niko ne kontroliše. Niko ne kontroliše kako se u tim školama neko bavi našom decom.
"To je ušlo u neki bezvazdušni prostor gde niko nema nadležnost. Imamo situaciju u kojoj treba da se dobro presaberemo i da vrlo hitno reagujemo, mislim na državu. Prvo treba da se donese odluka u čijoj nadležnosti će šta da bude, da li će sve što se radi u sistemu obrazovanja sa decom biti pod kapom Ministarstva prosvete ili će se podeliti, pa će nešto biti pod Ministarstvom sporta ili kulture. Ministri treba da sednu i da se dogovore, pod hitno", kaže Lajovićeva.
Ona dodaje da je sigurna da u "školicama" jezika, sporta ima sjajnih ljudi, kojima bi bilo u interesu da budu prepoznati kao dobre ustanove koje rade s decom. Navodeći iskustva drugih zemalja ona kaže da su ovakve aktivnosti često pod ingerencijom lokalne samouprave, ali i pod njenim budnim okom, jer rad sa decom ne iziskuje samo prostor, znanja i kompetenciju, već i određeni sklop ličnosti - ljudi koji rade sa decom moraju da imaju ozbiljno, veliko strpljenje.
"Sledeća stvar koju bih uradila, kad se taj propis donese, prosledila bih ga tim organizacijama, tražila da odgovore na određena pitanja, ko radi s decom, po kom planu i programu, da li taj ko radi ima kvalifikacije, koliko ima dece u toj "školi". Njihov rad treba organizovati da ne može da funkcioniše na način na koji se radilo do sada, pa makar napravili neku kratku blokadu, makar na kratko sve to zaustavili i onda veoma brzo reagovali", kaže Lajovićeva.
Nije bilo pritužbi iz “školica”
Naša sagovornica dve decenije radila je kao školski psiholog, bavila se i psihoterapijom, radila u Institutu za unapređenje obrazovanja Republike Srbije, ali i kao koordinator jedinice za prevenciju nasilja u Ministarstva prosvete, bila je i savetnik ministra za razvoj obrazovanja.
Kaže da je simptomatično da joj se, iako je uvek bila dostupna roditeljima, nikada niko nije obratio sa pritužbom na rad ovakvih "školica". Ni jedna jedina pritužba iz, kako kaže, famoznih "školica" nije došla u Ministarstvo prosvete, ljudi su se verovatno plašili da neće biti reakcije.
"Preslišavala sam se, kako je meni to promaklo, ali nisam mislila da ima tako dramatične dimenzije, jer ni jednu primedbu za skoro 20 godina bavljenja ovom temom nisam dobila. Za mene je bilo zapanjujće da u nekim od tih "organizacija" roditelj ne može da prisustvuje. Kako ne može? Roditelj je pred zakonom onaj koji štiti interese deteta. Kako mogu da štitim interese svog deteta, ako ne znam šta taj neko radi s njim? Možda ne radi ništa strašno, ali možda ga uči sistemu vrednosti koji ne želim da moje dete usvoji".
Pravila otišla niz vodu…
Lajovićeva dodaje da više od decenije postoji pravilnik i procedure kako se postupa u ovakvim slučajevima, ali da je sve otišlo niz vodu, jer je društvo preživelo veoma turbulentne periode.
"Od sistema školovanja u kome smo držali široko otvorene oči na sve što se dešavalo u školama, bilo čemu u vezi sa decom, znalo se ko šta radi, sadašnim rečnikom, bilo je transparentno, prešli smo u sistem u kome je druga vrednost dobila značaj, a to je - profit. Kad je taj ekonomski momenat došao do izražaja, krenuli su da se otvaraju različiti centri, kursevi, studija, agencije", kaže naša sagovornica i još jednom dodaje da ovaj trenutak šoka država treba da iskoristi i postavi stvari na mesto.
Profit iznad znanja
Ona na kraju razgovora za Sputnjik kaže da pritisak stručnjaka i medija možda neće biti dovoljan da se to i desi. Zato u rešenje ovog problema, koji je profit stavio iznad znanja i doveo do katastrofalnih posledica moraju da se uključe i roditelji.
"Ja ne bih pustila da mom detetu neko govori ružne reči, ja bih ga iz tog kluba ispisala. Treba i roditeljima dati domaći zadatak da povedu računa gde su dete pustili, gde su ga poslali. Tražiti od njih da razgovaraju sa svojom decom najotvorenije, najiskrenje. Posle tog razgovora, roditelji svoje komentare, primedbe, treba da proslede Ministarstvu. Sigurna sam da će reagovati, jer u njemu sede stručnjaci".