Datum postizanja sporazuma, posle skoro 7 godina pregovora i nakon što se učinilo
Naprotiv, ukazuje najstariji svetski nedeljnik, britanski „Spektator“: „Činjenica da je sporazum finalizovan pretposlednjeg dana prošle godine bila je siguran znak da Angela Merkel insistira na njegovom zaključivanju“. Nemačka kancelarka „žestoko je zagovarala postizanje dila između EU i Kine, koji je sklopljen na samom kraju njenog predsedavanja Evropskom unijom“, saglasan je i „Fajnenšel tajms“. Dok će londonski „Tajms“ ukazati i da je, „iz razloga koje niko nije bio u stanju da objasni, i francuski predsednik Emanuel Makron imao zapaženu ulogu u video-konferenciji s Pekingom na kojoj je sporazum zaključen“.
Od rivala do partnera
„Šepurenje sa evropskom ’strateškom autonomijom‘ nadilazi svako promišljanje o ciljevima takve politike i sredstvima za njeno sprovođenje“, komentariše „Tajms“, i time ukazuje na još jedan važan aspekt sklapanja investicionog sporazuma – između Evropske unije i zemlje koju je samo godinu dana ranije ona proglasila za svog „sistemskog“ i „strateškog rivala“. Brisel i Peking, naime, svoj sporazum su postigli iako je Vašington, kad već na Peking ne može da utiče, zatražio od Brisela da baš to ne čini. I to naročito u ovom trenutku.
„Brisel je nastavio sa sklapanjem sporazuma uprkos tome što je dolazeća administracija Džozefa Bajdena naglasila da želi da sklopi multilateralni savez sa EU i drugim partnerima kako bi izvršili pritisak na Peking u vezi s ljudskim pravima i trgovinom“, navodi „Fajnenšel tajms“, i ukazuje da je Bajdenov budući savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven, pre postizanja sporazuma, javno poručio da bi nova administracija „pozdravila rane konsultacije sa evropskim partnerima o ekonomskoj praksi Kine“. „Poruka je bila sasvim jasna“, napomenuo je ovim povodom jedan bivši zvaničnik administracije Baraka Obame. „Džejk im je u osnovi poručio, 'hej, usporite s tim'. A to se nije dogodilo.“
„Užasna geopolitička poruka“
Te otuda i ocene da sporazum između Evropske unije i Kine predstavlja „težak udarac u zube za Džoa Bajdena“, kako komentariše „Fajnenšel tajms“. Ali i znatno više od toga, budući da je „ovom užasnom geopolitičkom porukom (...) Evropa uručila Kini stratešku pobedu“.
„Ovo je masivna diplomatska pobeda za Kinu“, komentariše i Evropski savet za spoljne poslove, dok će Rajnhard Bitikofer, predsedavajući delegacije Evropskog parlamenta za Kinu, to i dodatno obrazložiti: „Dopustili smo Kini da napravi ogroman rascep između SAD i Evrope.“ „Zavladalo je transatlantsko rastrojstvo“, nezadovoljno sumira londonski „Tajms“, sve i ako pritom izražava svoju nadu da je „koalicija zapadnih i država koje zaziru od Kine i dalje moguća“.
Ali je i sve manje verovatna, imajući u vidu da je, samo mesec dana pre investicionog sporazuma s Evropskom unijom, na drugoj strani planete, u jugoistočnoj Aziji, Kina sklopila najveći trgovinski sporazum na svetu, Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo, koje nije samo obuhvatilo trećinu ukupnog svetskog stanovništva i trećinu svetskog bruto domaćeg proizvoda, već i američke saveznike poput Australije, Novog Zelanda, Japana i Južne Koreje.
Odraz globalnih promena
Kako je i zašto došlo do sklapanja investicionog sporazuma između Kine i Evropske unije? Šta tim povodom SAD još mogu da učine? I kakav će geopolitički značaj imati ekonomski sporazumi koje Kina sklapa širom sveta, bez obzira na primedbe koje zbog toga stižu iz Amerike?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali predsednik Centra za strateške alternative Aleksandar Mitić i profesor međunarodnih odnosa Srđan Perišić.
„Sveobuhvatni investicioni sporazum zamenjuje dosadašnje bilateralne sporazume između pojedinačnih članica EU i Kine, čime se otvara mogućnost za dalje unapređenje njihovih odnosa“, objašnjava Aleksandar Mitić, i ukazuje da takav razvoj događaja „predstavlja odraz globalnih promena“ u kome „Evropska unija sve više svoju budućnost vezuje za Aziju, a naročito za Kinu“.
Štaviše, magazin „Spektator“ naglašava da je Angela Merkel „uverena da će se odnos moći u svetu u 21. veku pomeriti prema Aziji. Kako se Kina i njeni susedi uzdižu, ona želi da se Evropa zakači za ekonomskog džina, u pokušaju da održi svoj status u svetu.“
Glavni trgovinski partner
„Kina je pretekla SAD i prošle godine postala prvi trgovinski partner EU“, dodaje Mitić, „i to bez obzira na pogoršanje odnosa do koga je došlo zbog trgovinskog rata SAD i Kine i kritika EU na račun Kine zbog ljudskih prava...“
Postizanju sporazuma, napominje Srđan Perišić, „doprineli su i ekonomski i geopolitički razlozi... A činjenica da je sporazum potpisan 30. decembra svedoči o tome da su obema stranama žurilo da on bude zaključen. Ne samo zbog zaostavštine Angele Merkel koja je pred odlaskom u političku penziju, već zbog evropske potrebe za ekonomskim oporavkom, za šta joj je Kina neophodna.“
O tome govore i najsvežije brojke: naspram pada BDP-a Nemačke od čak pet odsto u 2020, Kina je prošle godine zabeležila rast od 2,3 odsto, dok joj se za ovu godinu predviđa rast od čak 7,9 odsto.
Istovremeno, ukazuje prof. Perišić, „i Kini se žurilo s postizanjem sporazuma – zbog dolaska na vlast nove administracije u Vašingtonu koja je unapred najavila da će pokušati da zaustavi pregovore EU i Kine.“
Nemačka računica
„Od kritičara saradnje s Kinom Nemačka je postala njen vodeći zagovornik“, navodi Aleksandar Mitić. „Veliki dobitnik postignutog sporazuma biće velike evropske, a pre svega nemačke kompanije, koje već posluju na kineskom tržištu. Zbog toga je Angeli Merkel i bilo toliko važno da ostale evropske lidere ubedi da prihvate ovaj sporazum.“
S tim u vezi i „Fajnenšel tajms“ navodi da se, iako slovi za „šampiona liberalnih vrednosti“, „njen pristup Kini uglavnom rukovodi komercijalnim razlozima. Ona zna da je nemačka automobilska industrija imala nekoliko teških godina, a Kina je njeno najveće tržište.“ Dok „Spektejtor“ odlazi i korak dalje svojom ocenom da drugog izbora osim sporazuma s Kinom Nemačka zapravo nije ni imala: „'Folksvagen' prodaje skoro 50 odsto svojih automobila u Kini, a i njegovi suparnici su podjednako zavisni od nje... U svojoj poteri za svetskom dominacijom, nemački automobilski giganti nepovratno su povezali svoju sudbinu sa Kinom i, možda, Berlin ostavili bez druge opcije osim postizanja sporazuma s Pekingom.“
Pobednici i poraženi
A pored ekonomske koristi koju će i sama imati od postignutog sporazuma, kaže Aleksandar Mitić, „Kina se može smatrati dobitnikom i u geopolitičkom smislu, jer ovim potezom sprečava potencijalno stvaranje antikineske koalicije koja se sprema u Vašingtonu. Nasuprot tome, kao gubitnik se može posmatrati jedinstvo Evropske unije, zbog činjenice da je Nemačka, uz određenu pomoć Francuske, praktično sama privela pregovore kraju. Ali najveći gubitnici sporazuma Brisela i Pekinga jesu Sjedinjene Države, a za njima i transatlantski odnosi SAD i EU.“
„Cilj Vašingtona bio je da ima zajednički nastup s Briselom protiv Pekinga nakon što je sam sklopio trgovinski sporazum s njim“, komentariše Srđan Perišić. „Reč je o očiglednom licemerju, čiji je cilj da se zaustavi ekonomski napredak EU kako bi se sprečila mogućnost da ona postane poseban ekonomski i geopolitički centar u svetu.“
„I zato je“, predviđa Aleksandar Mitić, „sasvim sigurno da će SAD nastaviti aktivno da rade protiv ovog sporazuma, pokušavajući da ga podriju preko svojih saveznika unutar EU, kao i u Evropskom parlamentu koji mora da ratifikuje sporazum. Ipak, ne verujem da će u tome uspeti, bez obzira na to što Sjedinjene Države ne žele da prihvate realnost promenjenog svetskog poretka.“
A jedna od manifestacija tih promena sastoji se upravo u činjenici da je EU, uprkos SAD, sklopila sporazum s Kinom, što bi moglo da je napokon stavi i na put ka ostvarivanju strateške autonomije. „Uvek mora da postoji prvi korak“, zaključak je Srđana Perišića.
Pročitajte i: