Ovako za Sputnjik, povodom svedočenja o seksualnom nasilju i hapšenja reditelja i glumačkog pedagoga Miroslava Aleksića, govori psihološkinja Aleksandra Janković.
Sekta i kult ličnosti – kako ih prepoznati
Na pitanje zašto roditelji upisuju decu u takve škole, Jankovićeva odgovara da se, prvo, radi o „halo efektu“ - ljudi su skloni da prihvate školu ili neki obrazovni program koji je „na glasu“.
„Čak i kada ne dožive to kao nešto naročito kvalitetno, činjenicu da drugi imaju pozitivna iskustva, onda se to, po principu halo efekta, reflektuje i na njih“, kaže ona.
Škole koje se pretvaraju u „sekte“, u kojima vlada „kult ličnosti“ ne važe samo za umetnički svet, toga ima i u oblasti sporta, dodaje naša sagovornica, dok na pitanje kako je moguće da neko ostvari takvu dominaciju da roditelje potpuno isključi iz procesa obrazovanja, odgovara da su deca u današnje vreme „fetišizirana i da često preuzimaju autoritet, i u porodici, i u školi“.
„Roditelji, neki bar, kao da traže podršku i pomoć od neke institucije, od nekog autoriteta, pa i po cenu da je taj i grub i agresivan. Kada nemaju uvid u to šta se događa, kao da im je lakše zato što se pojavljuje neko ko je autoritativniji“, smatra Jankovićeva.
Tajnovitost, zatvaranje u određeni krug i nepropustljivost za komunikaciju sa strane, kada deca postaju nezainteresovana čak i za one vršnjačke grupe koje su im bile interesantne, znaci su na koje bi roditelji trebalo da reaguju.
„Učesnici takvih programa počinju da razvijaju ideju da su jako specijalni zato što imaju tako specijalnog vodiča, gurua ili kako god ga nazvali“, navodi Jankovićeva.
Postoje granice kada treba uključiti i roditelje
Veliki broj pedagoga voli da sa decom radi samostalno, bez mešanja roditelja, ali u svemu mora da postoji granica i roditelji bi trebalo da budu uključeni u proces obrazovanja deteta.
„Onaj ko je stvarno dobar pedagog i suštinski dobar autoritet neće imati problem da napravi tu finu distancu. To podrazumeva da neće dozvoliti roditelju da interveniše u proces i da postane učenik, nego da u nekim fazama isprati šta se događa i na pojedinačnom nivou, i na nivou grupe. Postoje javni časovi, diskusije šta je i kako rađeno. Uvek postoji način da se o tome barem povremeno komunicira, jer je zatvaranje zapravo loše. Isto kao što je loše i preterivanje u interesovanju za sopstveno dete da apsorbujete pažnju onoga ko treba da se posveti svima, zaključuje Jankovićeva.
U sektama nema umetnosti, umetnost se stvara poverenjem i poštovanjem
Nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta i glumac Ljubivoje Tadić, govoreći o odnosu između učenika i učitelja u umetničkom svetu, priseća se odnosa sa svojim profesorom Predragom Bajčetićem, čovekom koji je izveo mnoge generacije na fakultetu dramskih umetnosti, ali i odnosa prema mladim glumcima dok se nalazio na čelu nacionalnog teatra.
„Sa Bajčetićem sam proveo najveći deo svoga života, prvo kao student i njegov protivnik za vreme studija. jako smo se svađali, ali nikada se nismo oslovljavali sa „ti“, čak i kasnije, kada smo postali životni prijatelji. Mislim da se taj odnos poštovanja koji je nekada postojao, danas negde zagubio. I kasnije, kada sam bio upravnik Narodnog pozorišta, većini kolega, ne one sa kojima sam ranije igrao i drugovao, ali većini mladih kolega koje sam tek upoznao, obraćao sam se sa „vi“. To sam smatrao i izrazom poštovanja, i izrazom saradnje“, kaže Tadić.
Ni jedan odnos, pogotovo u osetljivim oblastima kao što je umetnost ne sme da ima ni „n“ od nasilja bilo koje vrste – mentalne, fizičke ili seksualne - ono što sam naučio na fakultetu je poštovanje i odnos saradnje i poverenja, dodaje on.
U sekti, prema Tadićevom mišljenju, ne može biti umetničkog stvaranja.
Pročitajte još: