„Princ“ je nemački oldtajmer koji je prestao da se proizvodi pre skoro 50 godina. Mića Milošević jedan je od retkih ljudi u Srbiji koji i ga dalje popravljaju i jedini od njih koji je zanat izučavao baš na tom automobilu. Prema njegovoj proceni, „Prinčeva“ je u našoj zemlji ostalo još samo 15, od kojih je pet u Beogradu.
Tokom života bio je vlasnik čak 68 „Prinčeva“. Danas nema svoju garažu, niti svog „Princa“, ali rado i s nepresušnom strašću servisira tuđe, čak i ako mora da pređe više stotina kilometara da bi to učinio. Trenutno ima sedam mušterija.
„Princ“ i Mića – pola veka ljubavi
Od malena je znao – biće automehaničar ili mašinovođa. Odabrao je prvo. Kada se 1969. godine iz Tuzle doselio u Zemun upisao je gimnaziju, ali je vrlo brzo napustio kako bi pošao putem svog sna. U to vreme, da bi se školovao za automehaničara, prvo je morao da nađe praksu u auto-servisu.
Pronašli su mu je roditelji. U Šilerovoj ulici broj 62, u Zemunu, pod mentorstvom majstora Branka N. Ljepojevića, Mića je nakon godinu dana od doseljenja počeo da izučava zanat automehaničara u servisu koji, igrom slučaja, nosi naziv automobila koji će mu promeniti život – „NSU Princ“.
Mićine simpatije prema „Princu“ su se, doduše, pojavile još u Tuzli, kada ih je otac njegovog prijatelja kao decu vozio u tom autu, ali ljubav se rodila i rasla u servisu majstora Branka.
Počela je tako što je prao delove. Najviše ga je privuklo to što je „Princ“ bio prvi auto s vazdušnim hlađenjem s kojim se susreo, a jačanju čarolije koja se stvorila između čoveka i mašine doprineli su složena konstrukcija motora i opčinjavajući sjaj aluminijumskih i gusenih delova nakon čišćenja.
Po vrelini leta ili debelom zimskom minusu, Mići čišćenje nije teško padalo, jer se tako temeljno upoznavao s autom, koji ga je vrlo brzo očarao. Nakon tri godine učenja i rada, stekao je sveobuhvatno znanje o „Princu“.
„U to vreme bilo je dosta automobila ’NSU 1110‘ i ’NSU 1200C‘. To je toliko divan auto da sam ja jedva čekao da dođem do nekog automobila da počnem da ga radim. Iz želje da se dokažem, radio sam sve te automobile. Išao sam kod tih ljudi, a dolazili su i pred moju kuću. Išao sam i po republikama bivše Jugoslavije, u svima sam radio ’NSU‘-e. Čak i danas imam tri, četiri poziva iz Hrvatske, Makedonije, da dođem da uradim te automobile, ali sad su neka druga vremena, pa to držim za neko buduće“, priča nam u svom domu Mića.
Dokle god ga zdravlje služi, reče Mića kao da se zaklinje, od „Princa“ neće dići ruke. Nastaviće da ga popravlja, jer veruje da u garažama širom Srbije ima primeraka koji propadaju. U svoj dom već je prikupio nekoliko rezervnih delova, koje čuva za nekoga ko želi da restaurira svog „Princa“, a ako bude trebalo, naručiće još direktno iz Nemačke.
„Kad radim taj automobil iz mene izlazi sve najlepše. Ja sam u svom svetu i mogu da ga radim satima, da uopšte ne jedem i ne pijem. Jednostavno, nemam vremena za to. Želim da to dovedem do kraja. Ja tu ljubav doživljavam na sasvim drugi način. Znam ljude koji vole druge automobile, ali mislim da je moja ljubav prema ’NSU‘-u mnogo žešća i jača, upravo zato što mi je prvi susret s mehanikom bio taj automobil. Mene oduševljava. Možda nisam u pravu, ali u srcu i duši osećam da je to moja ljubav – ’NSU‘“, uveren je do srži Mića.
Bila je to ljubav na prvi pogled, svedoči nam on, i zamišljeno, kao da je „Princ“ ispred njega, nastavlja da se divi njegovom izgledu i njegovoj brzini, ali i da se obazrivo priseća da je „Princ“ tada bio jedini automobil u Evropi s direktnim volanom, zbog čega su mnogi koji su probali da ga „ukrote“ izgubili živote.
Filmska potera, majstor Branko i sveštenik iz Smedereva
Mića se setio i nekoliko zanimljivih anegdota. Jednom prilikom ušao je u raspravu sa svojim mentorom, majstorom Brankom, u kojoj je čvrsto branio i verovao u budućnost „Princa“.
„Ja rekoh, majstore, kažete da je ’NSU‘ umro ’73 godine. On reče da. Ja mu odgovorih – on će mene hraniti dok sam živ. Evo, Bogu hvala, došao sam do 68. godine, i dan danas radim ponekog ’NSU‘-a, s istom ljubavlju kao i prvog dana. Nikakvih prepreka nemam. Od te silne želje ne mogu da spavam noću, jedva čekam kada će da svane da odem da ga radim, takav sam“, iskren je Mića.
U vreme kada još uvek nije imao vozačku dozvolu, jedan prijatelj kome je popravljao „NSU TT“-a, povremeno mu je davao auto da ga vozi. Sa svojim prijateljem Perom, jednom prilikom je pošao po delove na Banovo Brdo. Zaustavila ih je milicija.
„Krenuli su da nas jure ’tristaćima‘. Nisam znao da se na mestu gde je danas Plavi voz nalazi mala ’S‘ krivina, kuda je prolazio voz. Tu je bila rampa. Išli smo oko 130 kilometara na sat. Kada sam primetio da je se rampa spušta, više nije bilo mesta za kočenje i kako smo ušli u krivinu prevrnuli smo se na bok. Nismo se povredili. Ja sam bio u boljoj poziciji, izašao sam na svoja vrata, ali Pera nije mogao. Pobegao sam prema Plavom vozu, gde mi je vojnik rekao: ’Stoj! Pucaću!‘ Rekoh, šta ima da pucaš, vidiš da bežim od ovih ljudi? Peru su istukli. Nikad me nije odao“, reče kroz osmeh Mića.
Prisetio se i situacije iz 1976. godine. Primio je poziv iz Smedereva da dođe i popravi jednog „Princa“. U to vreme je i sam imao jednog, belog. Stavio je alat u kola i pošao da reši stvar. Kada je stigao na adresu, shvatio je da ga je zvao lokalni sveštenik.
„Pošto mi je otac bio vojno lice, kod kuće se, nažalost, nije slavilo ništa. Prišao sam i kada sam video da je čovek svešteno lice, nasmejao sam se i uradio mu auto. Nikad mi lepše nije bilo u životu. Njegova supruga popadija napravila je neverovatan ručak. Da bi me počastvovao, predložio mi je da ostanem, da ne idem kući. Legao sam da spavam, ali nisam mogao. Kada sam se ujutru vratio kući otac me je pitao gde sam bio. Rekao sam mu da sam radio. Pitao me je ko radi ceo dan i celu noć? Rekoh, radio sam čoveku, nisam mogao da odem“, priseća se Mića.
Još mnogo priča ima, ali Mića je želeo da podeli samo još jednu kratku iz 1995. godine. Njegov prijatelj je kupio „Peglicu“ s „NSU“-ovim motorom, koja nije bila u voznom stanju. Mića je osposobio za vožnju, a o tome je čak pisao „Politikin zabavnik“.
Uspon i pad „NSU“-a
Prvi „NSU Princ“ proizveden je 1957. godine u Zapadnoj Nemačkoj kao mali automobil za četiri osobe. Kako se razvijao, proširio je kapacitet na petoro ljudi i dobio sportske verzije „TT“ i „TTS“, po kojima su, u čast „NSU“-a, nazive dobili „Audi TT“ i „Audi TTS“.
„Vozilo koje je imalo svetsku revoluciju 1968. godine je ’NSU Ro 80‘ s ’Vankel‘ motorom. To je bio automobil godine. Jako specifičan i kvalitetan automobil. Fabriku ’NSU‘ je upropastio upravo taj auto. Imao je motor koji je trošio dosta ulja. Po mom mišljenju, tehnološki se suviše rano pojavio. Reklamacija na te motore ’pojela‘ je kapital fabrike“, predočava Mića.
Fabriku „NSU“ otkupio je „Folksvagen“ 1969, a prestala je da radi 1973. godine. Od svih „Prinčeva“, Mićini favoriti su „NSU TT“, zbog svoje sportske naravi, i „NSU 1200C“, zbog svoje dugačke haube.
U Evropi se nekoliko puta godišnje održavaju skupovi i trke ljubitelja „NSU“-a. Autentičan „NSU TT“ danas vredi od 37 do 40 hiljada, a „TTS“ čak do 60 hiljada evra.
Pogledajte: Kako je jedan srpski automehaničar proširio svoj posao na Jutjub?