Najpoznatiji pisac špijunskih romana Džon Le Kare preminuo je 12. decembra u 89 godini, u Kornuvolu, na jugozapadu Engleske. Rođen kao Dejvid Džon Mur Kornvel radio u britanskoj obaveštajnoj službi i zbog toga je književnu karijeru počeo pod pseudonimom, početkom 60-ih godina prošlog veka. Objavio je više od 20 knjiga kojima je redefinisao, a mnogi smatraju i nadrastao žanr špijunskog romana.
Novinar, pisac i prevodilac Muharem Bazdulj kaže za „Orbitu kulture“ da je za njega smrt Džona le Kare značila „gubitak omiljenog kandidata za Nobelovu nagradu za književnost“. Podseća da je Nobelova nagrada za književnost u poslednjih nekoliko godina imala je ideju da širi, što bi rekao Uelbek, područje borbe, pa su je dobili Svetlana Aleksijevič čija dela graniče sa žurnalizmom i Bob Dilan, kao rok pesnik.
„Međutim, postoji i jači fetiš, a to je razdvajanje žanrovske od ozbiljne književnosti. Ako postoji pisac koji je nadišao tu podelu onda je to bio Džon le Kare. Njegova smrt nije označila samo završetak najvažnije karijere špijunskog romana, nego i kraj opusa jednog od najvažnijih pisaca na engleskom jeziku druge polovine 20. i početka 21, veka“, smatra Bazdulj.
Propali špijun – neprevaziđeni pisac
Le Kare je temu hladnog rata najozbiljnije obradio, ali na način kako se velike političke odluke i dileme lome na običnog čoveka, ali je posle nadrastao hladnoratovski okvir i uspeo da ostane jednako potentan i zanimljiv pisac.
„U svom čitalačkom iskustvu, ne znam nijednog pisca, ne samo u engleskom jeziku, nego u svetskoj književnosti koji je toliko sugestivno pokazivao kako se politika prelama na svakodnevni život pojedinca. U svetskoj književnosti bio je nešto jedinstveno“, naglašava Bazdulj.
Špijunsku karijeru le Kare je vrlo rano okončao nakon što je najpoznatiji hladnoratovski špijun Kim Filbi „provalio“ Sovjetskom Savezu kompletnu Britansku mrežu, ali je neuspeh Le Karea kao špijuna u mnogome pomogao njegovoj književnoj karijeri, smatra sagovornik Sputnjika.
„Kao i ljudi što su bili neuspešni sportisti pa su onda postali sportski novinari ili koji su se 'motali' oko bendova ali nisu znali da sviraju pa su postali muzički kritičari, imaju insajdersko znanje o nekoj oblasti i ako su istovremeno talentovani verbalno ili jezički, oni su jako dragoceni. Talentovani pisci kad pišu o špijunskom svetu čak i ako pročitaju sve na tu temu i razgovaraju sa špijunima, nedostaje im taj trag autentičnosti. Le Kareova karijera koja nije bila ni dovoljno duga ni dovoljno uspešna opet je bila dovoljno stvarna da on znanje o tom poslu pokupi, što mu je dalo prednost koja je nedostižna“, ističe Bazdulj.
Prezir prema „rođacima“ iz Amerike uz poštovanje Rusa kao neprijatelja
Bez obzora što je špijunsku karijeru okončao početkom hladnog rata zahvaljujući teškom porazu od KGB-a, u Le Kareovim knjigama ne postoji za Britance karakteristična rusofobija. U njegovim romanima, najveći negativci su Amerikanci.
„Njegovi junaci Amerikance sa priličnim cinizmom zovu 'rođaci'. Svesni su da moraju sa njima da sarađuju, ali su isto tako svesni da ih 'rođaci' iskorištavaju. Sa druge strane, kod 'rođaka' ne postoji čak ni u tragovima ta neka vrsta viteštva. U ranim knjigama neprijatelj je Sovjetski Savez, kasnije se pojavljuju i Rusi, ali prema njima postoji neka vrsta poštovanja prema dostojnom protivniku“, ističe Bazdulj.
Za le Karea je najkarakterističnije, kao i za njegovog ključnog junaka Džordža Smajlija, koji se može smatrati njegovim alter-egom, velika germanofilija i jak proevropski stav. Bio je žestoko protiv „bregzita“ i u knjizi „Nasleđe špijuna“, poslednjoj u kojoj se Smajli pojavio, on je skoro pamfletski prikazao svoj otpor prema napuštanju EU, dodaje naš sagovornik.
„On kaže, sve što je britanska tajna služba i politika radila od kraja Drugog svetskog rata nadalje, imalo je smisla u kontekstu ujedinjene Evrope (koja bi uključivala i demokratsku Rusiju) kao konačnog cilja. I u tom smislu je današnji svet i Britanija pod Borisom Džonsonom pomalo i negacija onog što je bio njegov ideal“, smatra Bazdulj.
„Um caruje – snaga klade valja“: Smajli bi bio šef Džemsu Bondu
Džordž Smajli, glavni junak većine Le Kareovih dela sušta je suprotnost „superheroju“ Džemsu Bondu. Le Kare ga opisuje kao niskog i debeljuškastog koji u fizičkom smislu ne izaziva nikakvo strahopoštovanje. Ali on svojim znanjem nemačkog jezika, upućenošću u strane kulture i inteligencijom stvara jednu vrstu potpuno drugačijeg strahopoštovanja.
U engleskoj tradiciji nije toliko blizak Šerloku Holmsu nego ocu Braunu, junaku romana i priča Gilberta Kita Čestertona, katoličkog sveštenika koji jako dobro poznaje ljudsku dušu i zahvaljujući tome uspeva da funkcioniše u svetu detektiva, ocenjuje Bazdulj.
Vrhuncem le Kareovog opusa smatra se „Karlina trilogija“ – „Dečko, dama, kralj, špijun“, „Plemeniti đak“ i „Smajlijevi ljudi“, a on se pojavljuje u ukupno osma ili devet knjiga i u svim tim romanima, Džordž Smajli je neko čija vrednost za službu potiče iz poznavanja ljudske prirode i duše, a ne iz fizičke snage.
„Ne samo u smislu obnove arhetipa 'um caruje – snaga klade valja', ako bismo zamislili film ili knjigu u kojoj bi se pojavili i Džems Bond i Smajli, naravno da bi Smajli bio šef Džems Bondu, a ne obrnuto“, zaključio je Bazdulj.