Činjenica da je dogovor uopšte postignut govori da se britanska upornost isplatila, smatra Siniša Ljepojević, dugogodišnji dopisnik srpskih medija iz Londona. Prema njegovim rečima, sporazum koji broji više od dve hiljade stranica uspostavljen je, manje-više, na bazi pravila Svetske trgovinske organizacije, s tim što neće biti carinskih barijera.
Takođe, navodi naš sagovornik, stvar koja je za Britance bila izuzetno važna je da zakonodavstvo EU ni u kojoj sferi više neće važiti u Velikoj Britaniji, a u slučaju trgovinskog spora biće nadležna institucija neke treće zemlje.
Sporazum oko Bregzita – čija je bila poslednja
„U osnovi, Britanija je uspela da ostvari najveći deo onoga što je tražila. Statistički gledano, oko 50 posto ovog ugovora o slobodnoj trgovini čine stari britanski zahtevi, oko 30 posto su kompromisi, a ostatak je za sada još nejasan. Međutim, ključne stvari su poznate. Pre svega, Britanija je uspela da izdejstvuje da EU pristane na trgovinski sporazum, jer je osnovni cilj bio da sporazuma ne bude i da se Britanija tako kazni, što bi trebalo da bude poruka onim drugim koji bi takođe hteli da izađu Evropske unije“, objašnjava Ljepojević.
Ključna stvar i najveći problem bila su, dodaje naš sagovornik, prava na ribarenje. Prema pravilima EU sve zemlje imaju prava da love u bilo čijim vodama, a Francuska, koja je predvodila pregovore, uporno je insistirala na tome da prava ribarenja ostanu. Britanija je to odbijala sa objašnjenjem da je ribarstvo jedan od razloga zašto su ljudi glasali za Bregzit.
„EU je tražila da ribari Unije imaju neograničeno pravo na lov u britanskim vodama u narednih 14 godina. Pronađen je kompromis i dogovoreno je da taj period traje šest godina, s tim što će kvote za ribarenje biti drugačije za ribare iz EU. Nakon isteka šest godina oni neće više imati pravo tu da love. Dakle, ključni spor je rešen, a ostalo je manje-više tehnika na nivou standardne slobodne trgovine u svetu, u ovom slučaju bez carinskih barijera. Takođe, rešeni su i problemi finansijskih institucija iz Britanije koje će moći da rade u EU na bazi „pasoških prava“, dakle preko svojih predstavništava, ali bez potrebe da budu registrovane na teritoriji zemlje u kojoj posluju“, navodi Ljepojević.
U suštini, smatra naš sagovornik, dok je Britanija dobila najveći deo onoga što je tražila, Evropska unija je sačuvala obraz praveći kompromis oko ribarstva, kao i oko prava njenih građana koji žive u Velikoj Britaniji, ali i Britanaca koji žive u EU.
Koja strana je zapravo popustila
Slobodan Zečević sa beogradskog Instituta za evropske studije kaže da bi nepostizanje dogovora Brisela i Londona izazvalo veliku štetu i jednoj i drugoj strani, pa je bilo neophodno naći način da se to izbegne i da se dođe do nekog kompromisa. On, međutim smatra da EU nije ta koja je načinila veće ustupke.
„Mislim da je ekonomski slabija strana, Velika Britanija, na neki način morala da popusti, jer je mnogo manja proporcija evropskog izvoza u Britaniju nego što je obrnuto. U suštini, postavlja se pitanje tog Bregzita - da li je on, ukoliko nije najava raspada Evropske unije, u političkom i ekonomskom smislu zaista isplativ? To će ostati kalkulacija za narednih deset, petnaest godina“, ocenjuje Zečević.
Da do sporazuma nije došlo, naglašava on, bilo bi jako teško upravljati tom krizom, jer su ekonomski ulozi veliki.
„Oni bi se vratili na naplatu carina, napravile bi se velike gužve i pitanje je da li bi Britanija, u krajnjoj liniji, bila dovoljno snabdevena jer je ona veliki uvoznik poljoprivrednih proizvoda. EU u nekim segmentima praktično „hrani“ Britaniju. Dakle, iako je London dugo insistirao na mnogim stvarima, morao je da napravi niz kompromisa i popusti u odnosu na one ciljeve koje su sebi zadali Bregzitom, jer ovo nije onaj Bregzit koji su najavljivali Najdžel Faraž i drugi političari“, primećuje Slobodan Zečević.
Sukob Francuske i Nemačke
Sporazum Brisela i Londona, ukazuje Siniša Ljepojević, sasvim sigurno jeste olakšanje za obe strane, tim pre što je iza svega zapravo bio još jedan nivo problema - politički sukob Francuske i Nemačke.
„Francuska je predvodila ove pregovore i kočila ih je do te mere da je London bio spreman na izlazak bez dogovora. Sa druge strane, Nemačka je insistirala na tome da treba postići dogovor. Na kraju, ipak je Nemačka pobedila i dogovor je postignut. To je važno zbog tog političkog sukoba unutar EU, gde je Francuska ovu situaciju koristila da pokaže da je ona ta koja je lider EU. Ipak, na kraju se pokazalo da to nije slučaj“, primećuje Ljepojević.
Na pitanje kakvu poruku sporazum Londona i Brisela šalje ostalim članicama EU, koje možda razmišljaju o tome da je napuste, on kaže da tu postoje dva elementa.
„Pre svega referendum u Britaniji, zatim politički ugovor postignut prošle godine i konačno ovaj sporazum pokazuju da je moguće izaći iz EU. Drugi element je kako će se Britanija pokazati posle izlaska iz EU. Ako se ona privredno oporavi i ako to krene nekim ohrabrujućim tokom, onda će to sigurno ohrabriti neke druge zemlje, Dansku, Švedsku, zemlje koje su izvan Evrozone. Ali, to ćemo tek da vidimo“, zaključuje Siniša Ljepojević za Sputnjik.
Podsetimo, trgovinski sporazum obuhvata odredbe o brojnim aspektima – od civilne nuklearne saradnje i energetskih interkonekcija, do ribarstva i vazduhoplovstva. Sporazum garantuje trgovinu sa „nultom carinom i nultom kvotom“ robe u vrednosti od 668 milijardi funti u 2019. godini, ali znači i važne troškove za preduzeća jer se izvoznici suočavaju sa mnoštvom graničnih provera od 1. januara.