Tačan datum njegovog rođenja nije poznat, ali istoričari pretpostavljaju da je veliki kompozitor došao na svet 17. decembra pre 250 godina.
Unapred zacrtana sudbina
Ludvig van Betoven se rodio u Bonu, u porodici pevača: njegov otac i deda bili su odlični kapelski pevači. Može se reći da je dečakova sudbina bila unapred zacrtana. Suđeno mu je bilo da se bavi muzikom i da joj posveti život, utoliko pre što je na tome insistirao i njegov otac, koji je maštao o tome da od svog sina napravi vunderkinda, drugog Mocarta.
Mali Betoven učio je da svira na čembalu, orguljama, violini, izučavao je latinski jezik, radove grčkih filozofa i pisaca, teoriju muzike i kompoziciju. Rano je počeo da komponuje i da zarađuje od muzike, a pošto njegova porodica nije bila imućna, pomagao je ocu u kapeli.
Betoven i Hajdn – Dva nepomirljiva genija
U dvadesetim godinama Betoven se preselio u jedan od evropskih kulturnih centara, Beč, gde je odmah počeo da pohađa časove kod Jozefa Hajdna, jednog od glavnih predstavnika klasicizma, rodonačelnika simfonije i gudačkog kvarteta.
Sam Betoven je svojim daljim stvaralaštvom obeležio svojevrsni prelaz između klasicizma i romantizma, zbog čega se ne može jednoznačno svrstati ni u jedan, ni u drugi pravac.
Bez obzira na talenat učenika i učitelja, njihova saradnja nije bila uspešna, jer njihovi karakteri nisu mogli da se slože. Betoven je smatrao da mu učitelj ne posvećuje dovoljno pažnje i da ne podržava njegove ideje, dok je Hajdn bio uplašen smelim idejama svog učenika.
Hajdnu, koji je bio vedrog karaktera i voleo da se našali u svojim kompozicijama, nije odgovarao Betovenov večito mračan karakter i zamišljen pogled.
Nakon određenog vremena mladi kompozitor je otišao kod drugog učitelja, večnog Mocartovog suparnika Antonija Salijerija.
Pijanista virtuoz
Betoven je tada već važio za pijanistu virtuoza, zbog čega je pisao mnogo muzike za taj instrument. Oduševljavao je slušaoce dotad nečuvenom snagom zvučanja klavira, pokazujući sve njegove mogućnosti. Klavir je u njegovim rukama zvučao kao pravi orkestar.
Glavna tema praktično svih Betovenovih kompozicija je suprotstavljanje čoveka i sudbine, zle kobi, sile protiv koje je nemoguće boriti se. Taj sukob se prvi put pojavio u Osmoj sonati, koja nosi podnaslov „Patetična“. U njoj se čuje ono što istoričari umetnosti nazivaju „temom sudbine“ – muzički motiv koji se lako prepoznaje u sva tri dela kompozicije.
Ova sonata je jedno od remek-dela klavirskog repertoara. Lav Tolstoj je pisao o ovoj sonati u jednom od poglavlja svog „Detinjstva“, u kojem pripoveda o sviranju svoje majke.
Prkos prema nepravednoj sudbini
Prve znake gluvoće Betoven je osetio u 29. godini. Ima mnogo teorija o tome, a među mogućim razlozima navode se tifus i male boginje koje je muzičar preležao u detinjstvu i mladosti. Postoji i mit o tome da je često zaranjao glavu u lavor s hladnom vodom da bi duže bio bodar za komponovanje i bavljenje muzikom.
Betoven je o svojim zdravstvenim problemima mnogo pisao svojim prijateljima i bilo mu je veoma teško da se pomiri s takvom sudbinom. Njegovo stvaralaštvo je postalo borba protiv te nepravde: nastavio je da nastupa kao pijanista i da komponuje.
Bio je potpuno predat stvaranju, malo su ga zanimali spoljni događaji, opšteprihvaćene norme ponašanja, čak i sopstveni spoljašnji izgled. Često je bio nemarno odeven, a kosa mu je štrčala na sve strane. Mnogo je priča o tome koliko je kompozitor bio osetljiv prema svojoj muzici. Na primer, kada je tokom jednog nastupa neko počeo da govori, Betoven je prestao da svira, slušaoce nazvao svinjama i napustio koncert.
Kako je Betoven oduzeo posvetu Napoleonu
Jedan politički događaj direktno je uticao na jednu Betovenovu kompoziciju. U vreme kada je već bio slomljen zbog gluvoće, 1802. godine, kompozitor, glavni bečki virtuoz, ljubimac aristokratske publike, odlučio je da se osami u jednom tihom mestašcetu i da se potpuno preda komponovanju. Tamo je počeo da piše Treću simfoniju, koju je posvetio Napoleonu Bonaparti, a to je bilo zapisano i na njenoj prvoj stranici. Ipak, kada se vojskovođa proglasio imperatorom, muzičar je u gnevu pocepao naslovnu stranicu, a simfonija je dobila naziv „Eroika“.
Iako je Betoven obrisao ime državnika iz svoje kompozicije, muzikolozi vide likove Francuza i odraz istorijskih događaja u simfoniji. Prvi deo je sunčan, herojski, ratoboran – to je portret Napoleona kakvog ga je Betoven video u određenom trenutku: kao heroja i genija revolucije.
Publika je bila skeptična prema tom delu, mnogi su smatrali da predugo traje (vreme izvođenja je oko 50 minuta). Bez obzira na to, Treća simfonija je postala novi pravac u istoriji simfonijske muzike i primer koji su sledili mnogi kompozitori, od Hektora Berlioza do Petra Čajkovskog.
Prokletstvo Devete simfonije
Jedno od glavnih Betovenovih dela je Deveta simfonija sa čuvenom „Odom radosti“. Kompozitor je napisao 1824. godine, malo pre smrti.
I tu, kako to često biva u istoriji umetnosti, postoji mistika. Upravo od Betovena je počelo „prokletstvo Devete simfonije“. Mnogi kompozitori napustili su ovaj svet, stvoriviši upravo toliko dela za orkestar: Anton Brukner, Alfred Šnitke, Franc Šubert, Gustav Maler, Antonjin Dvoržak i drugi.
Betoven je Devetu simfoniju stvarao oko dve godine, a razmišljao je o njoj i mnogo duže. Sve je počelo upravo od „Ode radosti“, koju je napisao nemački pesnik Fridrih Šiler. To je bio jedan od glavnih tekstova mladih umova toga doba: „Zagrlite se, milioni! Spojite se u radosti!“. Kompozitor je dugo razmišljao o tome kako da ove stihove zaodene u muziku i iz te ideje rodilo se veliko delo.
Inovativno u ovoj simfoniji je, pored ostalog, to što je Betoven proširio sastav izvođača – uveo je u simfoniju hor koji izvodi „Odu radosti“ na kraju. Tema borbe čoveka i sudbine ovde dobija veličanstveni i konačni oblik.
Na premijeri simfonije, kako se pričalo, publika je plakala i aplaudirala autoru, ali on to nije odmah shvatio. Betoven je dirigovao i stajao je leđima okrenut publici u sali. Tada je bio već potpuno gluv, tako da ga je jedan od muzičara okrenuo da bi video svoj trijumf.
„Tako sudbina kuca na vrata“
Betoven je stvarao u svim muzičkim žanrovima, od kamernih do teatralnih. Svaka njegova simfonija je prepoznatljiva i često se izvodi na svetskim scenama. Peta, na primer, počinje motivom sudbine: „Tako sudbina kuca na vrata“, govorio je kompozitor.
Napisao je 32 klavirske sonate, među kojima je i „Mesečeva sonata“, posvećena Đulijeti Gvičardi, u koju je bio zaljubljen. Sonata br. 21 „Aurora“, jedna od najtežih u klavirskom repertoru, napisana je u periodu kada je sam Betoven pokušavao da izbegava ljude i sve više i više se okretao prizorima prirode u kojoj je pronalazio utehu.
Gotovo svaka njegova kompozicija je primer snage volje i duha, toga kako čovek može da prevlada sve izazove koje mu donosi sudbina.