Pantić je priredio monografiju „Beogradski džez festival 1971-2020“ u susret ovogodišnjem 36. izdanju festivala, koje počinje sutra, ali i obeležavanju pola veka od pokretanja Beogradskog džez festivala, što se navršava 2021.
Sa 15 godina sam otišao na prvi džez koncert – „Weather Report" u Hali Pionir. Nisam imao pojma o džezu. Znao sam za Luja Armstronga i Sedmoricu mladih koji imitiraju Armstronga. Bas solo od 10 minuta koji izvodi Džeko Pastorijus. Auuu! Jedan koncert je mogao da nas promeni i nadam se da je i danas tako na koncertima Nenada Visilića ili Čarlsa Lojda, da je džez zadržao isto što je imao 1917. kada je izdata prva ploča, kaže u razgovoru za Sputnjik Vojislav Pantić.
Džez i lirika
Dom omladine Beograd je otvoren 1964. godine i već 1968. isprobana je Velika dvorana programom „Džez i lirika“ kada su svoju poeziju kazivali Matija Bećković i Brana Petrović u pratnji kvinteta Instituta za džez iz Graca. Ubrzo posle toga novinar Aleksanadr Živković je dobio ponudu prijatelja iz Nemačke kojiu nije mogao da odbije i tako je sve počelo.
„Duško Gojković mi je javio da je Li Konic u Evropi i da ima slobodne termine, upitavši me da li bih mogao da pomognem da se organizuje neki koncert“, seća se Aleksandar Živković.
Prema rečima Vojislava Pantića, bio je to prvi u seriji koncerata između 1968. i 1971. uvaženih američkih muzičara i uglavnom domaće ritam sekcije, jer nije bilo novca da se dovede ceo bend iz inostranstva.
„Bilo je to okupljanje publike koja voli džez i osnaživanje Doma omladine da radi takve događaje. Li Konic, koji je preminuo ove godine, bio je naš drag gost i 1977. i 2013, a otvorio je tu veliku seriju umetnika koja je Živkoviću dala snage da se obrati možda na najvažniju adresu u tom trenutku Džordža Vinu i Njujort džez festivalu, produkciji u okviru koje je Vin slao muzičare da šetaju po Evropi“, kaže Vojislav Pantić za Sputnjik.
Američki džezeri u šetnji Evropom
Pantić ističe da je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih Stejt department finansirao turneje američkih džez muzičara po zemljama Evrope.
„Ričarda Niksona su savetovali: 'Možda bi ti bilo pametno da svoju politiku prema Vijetnamu rešavaš drugačije. Oni tamo mrze politiku Amerike prema Vijetnamu, hajde da balansiramo tako što ćemo slati američku kulturu u svet'. Izgleda da je i Nikson voleo džez, a njegov savetnik Vilijem Rodžers ga je ubedio da Stejt department stane iza Džordža Vina i Njuport festivala“, navodi Pantić.
Beograd se tako priključio listi gradova na turneji Amerikanaca po zemljama Istočne Evrope.
„Mi smo tada bili zemlja između Istoka i Zapada. Njuport nije održavan samo kod nas. Bile su tu i Češka, Poljska, Mađarska, Rumunija, ali smo jedini ostali. Tada smo se osetili delom sveta. Početkom sedamdesetih bilo je teško zamisliti da dođe neka velika američka ili engleska rok zvezda. Ovde su godinama svirali rok bendovi na zalasku karijere, a džezere smo slušali kada su bili na vrhuncu“, ističe Pantić.
Zašto je Majls Dejvis umesto Dubrovnika izabrao Beograd
Beograd je te 1971. ugostio Majlsa Dejvisa, Djuka Elingtona, „Giant of jazz“ predvođene Dizi Gilespijem, Orneta Kolemana, Gerija Bartona.
„U paketu muzičara koji su putovali Istočnom Evropom nije bilo Majlsa Dejvisa. Milan Šević, tadašnji urednik programa Doma omladine, koji nas je napustio pred štampanje monografije, i Aleksandar Živković, odlučili su da dođu do Majlsa i ubede ga da dođe u Beograd. Majls je svirao u Minhenu nekoliko nedelja ranije i dogovorili su se da Živković otputuje u Minhen i sačeka ga posle koncerta. Duško Gojković je tada živeo u Minhenu i poznavao je Majlsa. Došli su do njega. Gojković je predstavio Živkovića Majlsu: 'Ovo je čovek koji želi da te dovede u Beograd. Zašto ti nećeš da ideš tamo?' Majls je rekao da je to komunistička zemlja i da ga ne zanima da tamo svira. Gojković je bio uporan: 'Oni tebe tamo očekuju, neće ti se ništa desiti. To je moj grad, tamo vole džez'“, govori Pantić.
Majls je na kraju pristao, ali pod uslovom da mu plate pet dana u Dubrovniku.
„Došao je u Beograd. Milan Šević ga sačekao i rekao mu da sutra putuje u Dubrovnik. Na šta je on reagovao: 'A ne, ne putujem. Meni je ovde lepo'. Na kraju su ostali, aranžman za Dubrovnik je propao. Trebalo je da održe dva koncerta, međutim Kit Džeret je zbog nekoliko praznih dana na turneji otišao u Ameriku da vidi devojku i na dan koncerta njegov avion je kasnio dva sata. Majls nije hteo da krene sa tonskom probom, dok ne vidi sve ljude na okupu. Šević je otišao po Džereta. Kada je sleteo tražio je nešto da jede, Šević mu je rekao: Ne, ne, idemo prvo na jedno mesto pa ćeš posle da jedeš. A Majlsu su rekli da je Džeret već u Domu sindikata. Nekoliko blefova i Majls je krenuo sa prvim koncertom, a Džeret je ušetao tokom nastupa“, navodi naš sagovornik.
Beograd je postao svetska metropola džeza, a standardi su u startu postavljeni vrlo visoko.
Majls Dejvis spašava Beogradski džez festival
Beogradski džez festival 1974. postaje gradska manifestacija. Grad preuzima finansiranje manifestacije, to više nije Njuport džez festival, ali sa osamdesetim počinje finansijska kriza.
„Festival je još 1981. disao na škrge. Svirali su tada Dizi Gilespi, Džordž Koleman, braća Marsalis, da bi se 1982. festival našao pred ukidanjem. Mića Marković, tada član Saveta Evropske radiodifuzne unije, uspeo je da ubedi Uniju da spasi festival tako što će razne zemlje poslati po jedan bend u Beograd da sviraju za potrebe emitovanja na zvaničnim programima Evropske radiodifuzne unije“, ističe naš sagovornik.
Pantić kaže da Beograd nije tada bio spreman za evrospke džez muzičare.
„Za nas su u džezu postojali samo Amerikanci u to doba. Morali smo da čekamo 30 godina da prepoznamo vrednost evropskog džeza. Koncerti 1982. u Domu sindikata, koji prima 1.700 ljudi, imali su po 300-400 posetilaca. Samo 'Mingus Dinasty' (SAD) je okupio malo više da bi narednih godina i Dom omladine bio prevelik, jer je program bio manje atraktivan“, govori Pantić.
Festival bi se ugasio 1985. da opet nije došao Majls Dejvis.
„Te 1985. godine objavljen je samo jedan članak o festivalu u kome je i danas aktivan urednik, koji se nikada nije bavio muzikom, napisao da Beogradski džez festival treba ukinuti, da džez nije muzika svojstvena našoj publici i da nama treba samo narodna muzika. To bi se i desilo da nisu uletili grad i Ambasada SAD i sledeće godine ponovo doveli Majlsa. Sava centar je bio pun, on je svirao pred 4.000 ljudi. Dodata su sedišta između prvog reda i bine i sve je bilo rasprodato i to bez reklame. Te 1986. festival se izvukao iz pepela, kao i sam Majls koji se nekoliko godina ranije izvlačio iz bolesti i pred smrt ponovo postao svetska zvezda. Od 1986. do 1990. ponovo smo imali ozbiljan festival. Svirali su Henkok, Nina Simon, Dizi Gilespi je doveo je svoj 'United Nation Orchestra' i 1990. održao fantastičan koncert“, ističe Vojislav Pantić.
Devedesetih umesto festivala klubovi
Beogradski džez festival nije održavan od 1991. do 2004. godine.
„Bilo je tih godina džeza, ali ne kreativnog. Bila je ekspanzija klubova tokom rata i u jednom momentu je bilo 15 klubova u kojima su svirani standardi i tuđa muzika. Često se dešavalo da dođe gazda i kaže muzičaru: 'Nemoj one tvoje agresivne. Daj baladice. Nemoj da talasaš'. Neki tvrde da su mnogi klubovi imali žive programe da bi manje plaćali porez na promet. Ne znam da li je to tačno. Bilo je i velikih koncerata, ali nije bilo kreativne muzike i naši kreativnci nisu imali priliku da se predstave“, napominje Pantić.
Tradicija i futurizam i obnovljeni festival
Dom omladine je festival obnovio 2005. pod sloganom „Tradicija i futurizam“.
„Morali smo prema prošlosti da imamo ozbiljnu odgovornost, međutim džez se promenio. Bilo je ljudi iz stare garde koji su nam prigovarali da nema bapa, džem sešna. Nema, jer ih nigde nema. Ima puno Evropljana. Da, zato što je Evropa postala ozbiljan relevantan faktor u svetskom džezu. Prve tri godine bilo je užasno teško objasniti publici da se džez promenio i predstaviti nov džez. Računali smo na mladu publiku i zahvaljujući njoj festival je i došao do ovoga što je danas“, ističe Pantić
Dok je prosek godina publike u Americi između 50 i 60, na evropskim festivalima 30-40, polovinu prisutnih na koncertima u Beogradu čine studenti i srednjoškolci.
„To nam daje za pravo da budemo optimisti u pogledu budućnosti, jer imamo publiku koja će pratiti festival i u narednim decenijama“, kaže Pantić.
I u doba korone džez
Pantić ističe neverovatnu situaciju da je u sred pandemije pet ili šest domaćih sastava izdalo albume, srpski bend „Hashima“ se našao u prvih 100 na američkoj listi najboljih albuma, Luka Ignjatović sa svojim triom je došao do finala Evropskog takmičenja mladih muzičara, a Dragoslav Nedić je prošle godine osvojio nagradu za najbolju fotografiju u svetu, koja je upravo nastala na Beogradskom džez festivalu.
„Da bismo došli do ovih rezultata trebalo je da muzičari koji su devedesetih studirali u inostranstvu dođu i žive kod nas, da odavde deluju i zato je scena vitalna i kvalitetna i to Evropa prepoznaje, a može samo da bude bolje“, naglašava Pantić.
Od 16. do 21. decembra na 36. Beogradskom džez festivalu nastupiće Nenad Vasilić – Bass & Strings (Srbija/Austrija), Ivan Radivojević kvartet, Filipo Vignato Trio (Italija/Francuska/Mađarska), Gorica & The Grooveheadz, Ulrih Drehsler sa svojim projektom „Azure" (Austrija), Vlatko Stefanovski i Matija Dedić (Severna Makedonija/Hrvatska), Lazar Tošić kvintet, Vlada Maričić kvartet,
Jovan Maljoković sekstet (Srbija).