Brkić, koji je sa Partizanom osvojio tri titule prvaka države i tri nacionalna Kupa, upucan je 12. decembra ispred „Pionira“, a tri dana kasnije srce je prestalo da mu kuca.
Ni dvadeset godina kasnije ubice nisu pronađene, slučaj nije razrešen, te javnost nije dobila odgovor zašto je nepoznati napadač sa dva hica u glavu usmrtio uzornog sportistu koji je imao svega 26 godina.
Danas, 15. decembra, tačno je dvadeset godina od odlaska Harisa Brkića i tom prilikom kontaktirali smo MićuBerića koji je godinama igrao sa njim u Partizanu.
Na početku razgovora proslavljenog košarkaša Partizana pitali smo da u nekoliko reči opiše velikog prijatelja:
„Bio je izvanredan košarkaš, super drug, dobar čovek. Bili smo tandem i na terenu i van njega“.
Haris Brkić rođen je u Sarajevu gde je načinio prve košarkaške korake. Krenuo je u KK Bosna, a 1992. godine došao je na probu u Partizan.
„Sećam se kada je došao iz Sarajeva u Beograd. Bio je jun, dobro se treniralo, radilo se na individualnim stvarima. Odmah se videlo da je izuzetan talenat, potencijal. To je Željko video, kao i profesor Aleksandar Nikolić. Reč profesora Nikolića je značila, njegov savet“, kaže Berić i dodaje:
„Tada je Partizan već imao kostur tima, konkurencija je bila jaka, dovedeni su i neki igrači i tada je odlučeno, što se ispostavilo kao dobro, da ode na pozajmicu. Tada se još više afirmisao, igrao je Prvoj B ligi koja je bila izuzetno jaka. Postao je lider Borca, a znamo kakav je Čačak košaraški grad i koliko razumeju košarku. Publika ga je dobro prihvatila i sigurno mu je značila ta sezona. Imao je veću minutažu i ne verujem da bi istu imao i u Partizanu sa 18 godina. To je bila pametna odluka, kako kluba, tako i njega“.
Posle odlične sezone u Čačku Brkić se vratio u Partizan, prošao pripreme i postao standaran član najtrofejnijeg srpskog košarkaškog kluba.
„Kada je vraćen iz Borca, u Partizan je doveden Zoran Sretenović. Sreta je bio iskusni as, reprezentativni košarkaš. Haris je uglavnom igrao na poziciji bek/krilo, menjali smo se Lončar, on i ja. Prve sezone nije igrao baš mnogo, ali jeste već naredne kada je trener bio Bora Džaković. Tada je Haris postavljen da igra pleja i još uvek je Aca Nikolić bio u klubu. Međutim, sa ove tačke gledišta, on je mogao da odigra plejmejkera, ali najbolje mu je ležala uloga beka“, rekao je Berić za Sputnjik.
Od trenutka kada se Haris vratio u Partizan, pa sve dok Berić nije otišao u Tau Keramiku 1997. godine, njih dvojica bili su nerazdvojni.
„Bio je šmeker, svi smo voleli da izlazimo, provodili smo se. To su bila intezivna druženja koja su trajala ceo dan, išli smo zajedno na doručak, ručak, večeru. To su bili trenuci kada smo više bilo zajedno nego kod kuće sa porodicom. Voleo je da se zafrkava, na svoj i tuđi račun. Bili smo pozitivna, dobra grupa, a iz godine u godinu smo se sve više razumeli“, istakao je Berić i dodao:
„U svlačionici smo mogli očima da kažemo jedan drugome nešto, a da ne progovorimo. Nikada se nisam sa nekim tako razumeo kao sa Harisom“.
Berić je posle Tau Keramike prešao u Veronu za koju je igrao u sezoni 1999/2000.
Proslavljeni srpski košarkaš vratio se u Partizan leta 2000, a Brkić je stigao nekoliko meseci kasnije iz Budućnosti.
„Vratio sam se iz Verone tog leta, dok je Haris i dalje bio član Budućnosti. Međutim nije bio zadovoljan tamo, raskinuo je ugovor i dogovorio se sa Partizanom. Njegov dolazak sam dočekao sa radošću, pogotovo što se tri godine nismo toliko intenzivno družili jer sam bio u Italiji“, rekao je nam je Mića.
Prvi zvaničan meč po povratku Brkić je odigrao protiv Radničkog sa Crvenog Krsta, dok je nezvanično dres crno-belih ponovo obukao u Bolonji na oproštajnoj utakmici Saše Danilovića.
„Ponovo smo krenuli da se družimo kao nekada, kao u starim danima. Igrali smo oproštajnu utakmicu Saše Danilovića u Bolonji, to je bila Harisova prva utakmica, iako je bila nezvanična. Prvi zvaničan meč bio mu je protiv Radničkog sa Crvenog Krsta u Pioniru. Pa je odmah posle toga igrao protiv Ostendea, bio je četvrtak. Potom smo u nedelju igrali u Novom Sadu protiv Vojvodine...“.
Sve je išlo po planu i Haris je polako ulazio u takmičarski ritam.
„Dva dana kasnije, u utorak se desilo to što... ne znam ni sam šta da kažem. Imali smo popodnevni trening, od osam do deset. U tom vreme nije bilo direktnih letova iz Beograda i trebalo je tu noć oko četiri ujutru da otputujemo za Istanbul. Taj trening je trebalo da bude poslednji pred putovanje“, kaže Berić i nastavlja:
„Kada je Haris ušao u dvoranu nije se najbolje osećao i potom se sve izdešavalo na kraju treninga...“.
Haris Brkić izašao je iz „Pionira“, krenuo je ka kolima na parkingu ispred dvorane i u tom trenutku nepoznati napadač ispalio je dva hica.
„Nikola Tomašević, ekonom kluba, uleteo je kao furija, video sam da se trese i da se nešto desilo. Vikao je 'Haris, Haris, Haris'. Odmah smo istrčali napolje, u tom trenutku je Hitna pomoć već bila tu. Želeo sam da idem u bolnicu, ali mi je rečeno da možda bolje da ne idem“, seća se Berić.
Prevezen je u Urgentni centar gde je operisan na neurohirurgiji. Posle operacije bio je u komi sve do jutra 15. decembra kada je srce prestalo da mu kuca.
„Haris nikada neće biti zaboravljen. Dvadeset godina održavamo sećanje na njega. Svakog leta se igra memorijanlni turnir sa njegovim imenom gde nastupaju mladi timovi Partizana, Budućnosti, Borca i Bosne. Jako vodimo računa o tome“, zaključio je Mića Berić u intervjuu za Sputnjik.
I dan-danas nije poznata pozadina ubistva Harisa Brkića, kao ni ko je usmrtio 26-godišnjeg košarkaša.
Brkićev unikatni stil igre nikoga nije ostavio ravnodušnim. Mnogi su bili jaki na ulazu, kada igraju licem prema košu, ali Harisov dvokorak je bio nešto drugo.
To mu je bilo najjače oružje, te su ga navijači nazvali „Harisov ulaz“.
Ostaće upamćen kao jedan od najboljih igrača koji su nosili dres Partizana. Deseti je igrač na večnoj listi po broju odigranih utakmica (290) i osmi najbolji strelac sa 3.709 poena.
„Znamo da i gore pod faulom postižeš pogodak, znamo da i na nebu imaš najbolji dvokorak“.