U Modernoj galeriji u Valjevu nedavno je otvorena izložba pod nazivom „Ljuba: Platno bez štafelaja“. Publika će do 28. februara biti u prilici da pogleda dela akademika Ljube Popovića, nastala u periodu pre njegovog odlaska u Pariz, od 1953. do 1963. godine, kao i radove koje je umetnik stvarao u prvih 20 godina provedenih u francuskoj prestonici.
Ova postavka je prilika da se domaćoj javnosti skrene pažnja na značaj umetnika čija je veličina, kako napominje Branko Kukić, dugogodišnji prijatelj Ljube Popovića i dobar poznavalac njegovog dela, daleko bolje shvaćena na međunarodnoj sceni, pre svega u Francuskoj, nego u Srbiji.
Slikar kog su voleli pisci
„U Srbiji, ako se nešto i pojavljuje, onda je to sporadično. O njemu su, međutim, pisali ljudi vrlo važni za francusku kulturu. Tu je, pre svega, jedan veliki istoričar umetnosti Gustav Rene Hoke, zatim Rene de Solije, Saran Aleksandrijan, Alen Boske, Anri Pjer de Mondijarg... Interesantno je da su o njemu najviše pisali pisci. U njegovim slikama ima dosta likovnog, ali prosto te teme koje su vukle na fantastično, na erotsko, još na neke puteve ljudskog duha, privlačile su pisce. I kod nas su o njemu najviše pisali pisci, Živojin Pavlović, Jovica Aćin, Milan Komnenić, Dragoš Kalajić“, napominje Branko Kukić u razgovoru za Sputnjik.
U našoj sredini Ljuba Popović je, prema Kukićevoj oceni, bio poznat više kao medijska ličnost, odnosno kao jedan od umetnika koji su postigli uspeh u Parizu. Pravog interesovanja za ono što on stvara, za suštinu njegove umetnosti, nije bilo u onoj meri u kojoj je to zaslužio.
Ipak, Ljuba Popović je imao vrlo sentimentalan odnos prema svojoj zemlji i često je, pre svega u političkom smislu, bio veoma kritičan prema Francuskoj.
„Smatrao je da velike zemlje nisu posvetile dovoljno pažnje Srbiji za koju je on bio dosta vezan, čini mi se, mnogo više od ostalih naših slikara koji su živeli u inostranstvu. Imao je jednu blagu dozu nacionalizma, ali ne u onom pogrešnom shvatanju. To je bila ljubav prema prostoru na kojem je nikao kao čovek, na kojem je primio sve treptaje jedne kulture. Njegove ocene su bile deo jedne mreže koja je povezala razne trenutke iz njegove mladosti, iz njegovog života u Francuskoj i iz njegovog odnosa prema Srbiji, uprkos tome što mu se Srbija nije odužila na pravi način“, smatra Branko Kukić.
Ljuba Popović je odrastao u Valjevu, gde je završio gimnaziju. Slikarstvo je diplomirao u Beogradu, a umetnički ugled stekao je u Parizu, u koji se doselio 1963. godine. Bio je vezan za rodni grad, u kojem je osnovao i Modernu galeriju. Svojim umetničkim ugledom i svojom neponovljivom ličnošću doprineo je njenom usponu i kvalitetu.
„Njegov odnos prema Valjevu je bio do te mere sentimentalan da je u nekim trenucima imao i previše strpljenja za neke pojave i stvari koje su se događale u tom gradu. Kad god bi dolazio u Beograd, dolazio bi i u Valjevo. I iz tog svog sentimenta, ljubavi, naklonosti i prijateljstava koje je tamo imao osnovana je i Moderna galerija. Ona je u tom trenutku bila vrlo interesantna, jer je uglavnom objavljivala slikare, u čijem slikarstvu ima ili fantastičnog, ili simboličnog, ili nečeg potpuno neoubičajenog za ustaljene pojave i pokrete u našem slikarstvu“, podseća Branko Kukić.
Prema njegovim rečima, Ljuba Popović nije imao razloga da o Srbiji govori pozitivno zato što je tu nagrađivan, što pripada nekakvim klanovima ili partijama.
„Njegova ljubav prema Srbiji je bila vrlo iskrena i ljudska. Svaki čovek koji drži do sebe, uvek će tražiti u prostoru u kojem je rođen, odrastao, u kojem se formirao, ono najbolje vezano s njegovom suštinom i bićem“, smatra Branko Kukić.
Slikar zaljubljen u književnost i film
Sećajući se svog dugogodišnjeg prijateljstva s Ljubom Popovićem naš sagovornik ističe da je to bio, pre svega, jedan izrazito interesantan čovek, i jedan od retkih slikara koje su, uz slikarstvo, podjednako interesovali literatura i film.
„Postoji pravilo da slikari malo čitaju. Ljuba je bio veliki čitalac, poznavao je odlično literaturu, imao je slabosti prema fantastičnoj književnosti, imao je izvanrednu biblioteku, a posebno ga je interesovao film. To je jedan od retkih ljudi s kojima vrhunski poznavaoci filma mogli ravnopravno da razgovaraju i o istoriji kinematografije, i o nekim pojavama u klasičnom i savremenom filmu. Uvek je bio izrazito interesantan sagovornik od koga se mnogo toga moglo naučiti“, ističe Branko Kukić.
Ljuba Popović je bio umetnik koji je promišljao sopstvenu umetnost, bio je radoznalog duha, neprestano je učio, saznavao i pokušavao da upozna, pre svega, sebe. Često je govorio o tome da nikada nije slikao spoljni svet, već da su njegove umetničke vizije proizilazile iz podsvesti, kao nekakvo pulsiranje i strujanje energije.
Slika Ljube Popovića „Mesečarka“ nalazi se u najvećoj svetskoj kolekciji slika nadrealista Danijela Filipakea i u knjizi čiji je autor Saran Aleksandrijan, dok se slika „Blud“ našla u Svetskoj enciklopediji erotskog slikarstva Žil Nerea i Majkla Gibsona. Ugledna izdavačka kuća „Tašen“ objavila je monografiju „Istorija simbolizma“, u kojoj je zastupljeno i „Iskušenje posle“, delo Ljube Popovića, kao jedinog živog slikara u tom trenutku.
Filmski reditelj Živojin Pavlović, koji je bio i slikarev kum, pisao je da je Ljubino slikarstvo rođeno u kolevci između dveju opsesija – raspadanja u Erosu i raspadanja u Tanatosu: „I tu je sve - i uzlet u visine, i pad u ništavilo, i svetlost, i tmina“.
„Njegovo slikarstvo se najčešće vezivalo za određeni oblik erotike, s jedne strane, ili fantastike, s druge strane. Ja sam to, međutim, shvatao na jedan drugačiji način, više kao jedno simbolično slikarstvo, koje pripada unutrašnjem svetu umetnika, a ne spoljnom svetu. Mislim da je bilo dosta zabluda u tumačenju njegovog slikarstva i da je tu bilo dosta jednostranosti. Ljuba kao obrazovan i senzibilan čovek nije imao potrebu da se ograničava na vidljivi svet. On pripada umetnicima koji su više istraživali u svojoj psihi, u svojoj podsvesti, nego što su to činili gledajući svet oko sebe“, ocenjuje Branko Kukić.
Vizije koje se rađaju iz belog platna
Novinari su Ljubu Popovića često pitali na koji način stvara svoja dela, kako nastaju te neponovljive vizije koje posmatramo na njegovim platnima. Objašnjavao je da je na početku pred sobom uvek video samo belo platno, a onda se prepuštao magiji umetničkog stvaranja. Umetnost je za njega bila velika tajna, koju je pokušavao da odgonetne sa svakom novom slikom.
„Imam utisak da se on uvek u životu nalazio pred nekim belim platnom, u simboličnom smislu. To belo platno za njega je bilo kao nekakav dolazak na svet, neko novo rođenje. Mislim da on nije imao nikakav koncept, osim u trenucima kada je pravio neke serije slika, koje su morale imati neku osnovu, potku. Sve ostalo što je radio bilo je spontano i nije pravio nikakve konstrukcije u smislu svog emotivnog sveta, svojih vizija“, navodi Branko Kukić.
Umetnost kao početak i kraj
Iako je uz Vladimira Veličkovića i Dadu Đurića bio nesumnjivo jedan od naših najvećih umetnika, koji su upravo u Parizu stekli i međunarodni ugled i slavu, čini se, bar na osnovu onoga što je govorio u javnosti, da je Ljuba Popović s tom svojom umetničkom veličinom živeo kao da je to nešto što je mimo njega, nešto marginalno u poređenju s onim što je njemu samom najvažnije, a to je život u umetnosti i za umetnost.
„Mislim da je sve ono što je činilo njega kao biće, čoveka, ličnost vezano za umetnost pre svega. Sve ostalo mu je bilo u drugom planu, na to se osvrtao samo usput i prosto u onom smislu da vidi gde živi, kako se svet kreće, kako vibrira, kako se stvari sužavaju i proširuju. Umetnost je za njega bila ono osnovno i mislim da je on tu jedino nalazio smisao od početka do kraja“, zaključuje Branko Kukić.