Letenje joj nije želja od detinjstva — 2007. kad je razmišljala šta da upiše, pojavio se konkurs za upis prve generacije devojaka na Vojnu akademiju. Izabrala je smer koji je bio najprimamljiviji — avijaciju. Već tokom selekcije oduševila se letenjem, kako kaže, odlučila je da izgura do kraja.
Prva žena pilot borbenog aviona
Ana Perišić ističe da ovaj posao može da radi samo onaj ko ga zaista voli, jer je samo tako moguće podneti njegov teret, a posebno doći do upravljanja borbenim avionom.
„I samo studiranje na Vojnoj akademiji je specifično, u kasarni ste, u vojničkim uslovima, odreknete se studentskog života u odnosu na one koji su na civilnim fakultetima, imate komandire koji vode računa o vama, određeno je kad se šta radi u toku dana, to je prvo odricanje sa kojim sam se susrela“, kaže.
Pripadnica 241. lovačko-bombarderske avijacijske eskadrile iz sastava 98. vazduhoplovne brigade radi na aerodromu „Morava“ u Lađevcima, a sa porodicom živi u Kraljevu. Izjavu za Sputnjik dala je telefonom: zbog situacije sa koronom, svi moraju da brinu o zdravlju, čuvari neba posebno.
„To bi trebalo svi da rade, da imaju redovne preglede. Pomalo trčim, kad stignem idem u teretanu, a što se tiče ishrane, jedem što i svi ostali, samo ni u čemu ne preterujem. Nema specifičnog režima ishrane ili treninga, važno je da ste u formi“, objašnjava Perišićeva.
Dodaje da svako ko upravlja avionom pored fizičkog, mora da pazi i na mentalno zdravlje, da se odmara, jer je koncentracija preko potrebna za ovaj posao, bilo da vozite putnički, vojni avion ili helikopter.
„Za letenje prethodni dan uvek treba da se sprema, da se malo uči, obnavlja, nema onog pravila, završili ste fakultet, pa nema više obaveza što se učenja tiče. Uvek ima obnavljanja i usavršavanja, poziv je takav, ne možete da letite ako se prethodno niste pripremili.“
Leti i 1.160 kilometara na čas
Pitamo je kolika je razlika između upravljanja „Galebom“ i „Orlom“, u kom avionu se oseća bolje:
„Što bi se reklo, princip je isti, sve su ostalo nijanse, teško je objasniti razliku između ta dva vazduhoplova onima koji se ne bave ovim poslom. ’Galeb‘ ima krstareću brzinu od 500 kilometara na čas, a ’Orao‘ 600, nije velika razlika. Tek sam završila osnovnu preobuku, očekuje me nastavak obuke na ’Orlu‘, grupno i noćno letenje, gađanje, raketiranje, bombardovanje, pa ćemo videti“, kaže Perišićeva.
Ona dodaje da se najviše leti takozvanom krstarećom brzinom za horizontalni let, a njena maksimalna brzina je 0,95 maha, odnosno 1.160 kilometara na čas.
„Kada me pitaju, kakav je osećaj leteti, jednostavno, ne mogu da opišem, uvek kažem da to treba da se proba. Svako ko misli da je lepo, može da ode na neki sportski aerodrom da proba, da vidi kakav je to osećaj. Stvarno ga je teško opisati.“
Pod komandom „oficira“ iz obdaništa
Pitamo je šta je sledeći korak, da li je to MiG 29. Kaže da se ne skače tek tako sa aviona na avion, ali i da pored komande na poslu, trenutno mora da izvršava i naređenja dva „oficira“ koji još idu u vrtić, jedan ima pet, a drugi dve godine.
I suprug tridesetdvogodišnje Ane Perišić je oficir Vojske Srbije, njegova karijera takođe je vezana za aerodrom u Lađevcima:
„On je pirotehničar, pa ide i na teren, baza mu je na aerodromu, a smene nam zavise od potreba letenja, radno vreme se ponekad pomera zbog magle. Ne funkcioniše to tako kao što civili misle, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Sad sam se bazirala ovde, ne bih volela da idem za Beograd, pa makar to bila preobuka za MiG 29, trenutno mi je bitnije da sam sa porodicom ovde.“