Legendarni italijanski napadač je sa Zlatnom loptom i Zlatnom kopačkom otišao na onaj svet, preminuo je u 65. godini života posle borbe sa neizlečivom bolešću.
Sve je počelo naizgled bezalenim bolom u leđima, a završilo se dijagnozom koja je ukazivala na kancer pluća.
Zloćudnoj bolesti nije uspeo da postigne pogodak, kao što je to uradio na Svetskom prvenstvu 1982. godine kada je sa šest golova doveo svoju zemlju do titule šampiona planete.
U 26. godini je uspeo ono što su pre njega uradili samo legendarni Garinča i MarioKempes, osvojio je pehar, Zlatnu loptu za najboljeg igrača takmičenja i Zlatnu kopačku namenjenu prvom strelcu turnira.
Da li je bilo izvesno da će momak rođen u mestu Prato stići do takvog rezultata? Da li mu je srećna zvezda bila predodređena i suđena?
Stekao ga je u ekipi Vičence, gde je trener Đovani Batista Fabri umeo da namiriše talenat već otpisanog fudbalera, ali je bio i primoran da to uradi.
Njegov tim je ostao bez napadača pa je šef stručnog štaba rešio da poveri Rosiju taj posao. I stvorio je čudo.
„Fabri mi je bio kao otac. Bio je klasičan porodičan čovek koji je savetovao, štitio, hteo je da cela ekipa bude kompaktna, da budemo jedinstveni. Mnogo je voleo fudbal, želeo je da svi igraju, počevši od defanzivaca pa do napadača. Mnogo mu dugujem“, naveo je Rosi.
Doskorašnje krhko desno krilo je prvu sezonu na novom radnom mestu završilo s trofejem najboljeg strelca Serije B.
Rosi je postigao 21 gol, uveo je Vičencu u Seriju A i nastavio da teroriše golmane, čak 24 puta se radovao i postao prvi fudbaler sa titulom najboljeg strelca u dva ranga u uzastopnim sezonama.
Možda je Juventus bio daleko Rosiju, ali je Rosi bio sve bliži pošto je Vičenca stigla do druge pozicije na tabeli, baš iza toriskog giganta.
Dres reprezentacije je bio logično rešenje, pravo iz Vičence je stigao na Svetsko prvenstvo 1978. godine i postao prvi napadač ekipe.
Italija je igrala nestvaran fudbal, Rosi, Franko Kauzio i RobertoBetega su činili napadačku trojku koja je konstantno menjala pozicije i ostavljala rivale u čudu.
Rosi je takmičenje završio sa tri gola i četiri asistencije, te naveo Vičencu da izdvoji tada astronomskih 2,6 milijardi lira ne bi li potpuno postala vlasnik njegovog ugovora, pošto je Juventus četiri godine ranije zadržao udeo u vlasništvu.
Čista situacija je donela probleme, umesto željene stabilnosti Vičenca je doživela da Rosi ponovo bude povređen i da ispadne iz lige, pa je morala da ga pozajmi Peruđi kako bi on nastavio da igra u elitnom rangu.
Nikada nije izgledao kao pravi špic, ali je bio brz, agilan, elegantan u igri, hitro je reagovao na svaku situaciju, pogađao mrežu iz prvog šuta, a sve nedostatke je nadoknađivao inteligencijom, fudbalskim vicem, fazonom...
„Gotovo da nikada nisam bio snažniji od protivnika. Sve što me je zanimalo je da stvorim sebi dva metra prostora. Za mene je igra bez lopte bila ključna, to da se otvorim, da pobegnem protivniku. Nisam bio snažan i zato sam morao da budem pametan“, govorio je Rosi.
Njegova pojava je bila toliko značajna za svetski, ali i ovdašnji fudbal, da je pomenut čak i u jednom od filmova iz serijala „Žikina dinastija“.
„Maradona igra lepo za oko, znaš, ali Rosi je tu rešavao utakmice...“
Sada su zajedno, na fudbalskom nebu. Maradona je svevišnjem odneo „onu“ ruku, a Rosi je pridodao Zlatnu kopačku u znak zahvalnosti za urođeni golgeterski njuh kojim se upisao u legende fudbala, i za života.