Umetnost – jezik koji se razume bez prepreka
Severni polarni krug, Moskva, Hanover, Minhen, Jerevan, Pariz, Riga, London, Bergen, Oslo, Kijev, Geteborg, Stokholm, Sankt Petersburg, Varšava, Vroclav, Beč, Salcburg, Toronto, Montreal, Budimpešta, Atina, Krf, Havana, Mongolija, samo su neke od destinacija koje je obišla Vjera Mujović, sama sa svojom heroinom Sonječkom, tumačeći je na ruskom i srpskom, ili sa svojim kolegama Radom Đuričin i Radetom Radivojevićem, govoreći Andrića i druge velikane srpske književnosti.
Najviše je boravila u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, posebno u Ruskoj Federaciji, ali i u frankofonom svetu.
„Nikada nisam imala neprijatno iskustvo na događajima u inostranstvu, čak ni sa poslenicima kulture iz zemalja sa kojima imamo loše političke odnose. I sa tim kolegama sam se divno družila i sarađivala i uvidela da su kultura i umetnost mostovi, da oni govore jezikom koji se bolje razume i pred kojima nema prepreka i problema. Zato sam upisala doktorske studije i počela da se bavim naučnim radom iz potrebe da svoja iskustva, naučno utemeljeno, sistematizujem, posložim i dođem do preporuka prvenstveno za sebe, ali za svoje kolege i svoju domovinu“, objšanjava Vjera Mujović za Sputnjik kako je nastala monografija „Kulturna diplomatija u službi Srbije“ u izdanju Instituta za političke studije, proistekla iz njene doktorske disertacije „Kulturna diplomatija kao činilac promene imidža Srbije“.
Sebe kritikujemo neproduktivno
Razgovarala je sa umetnicima koji često gostuju ili koji žive i rade u inostranstvu, sa srpskim diplomatama u drugim državama i stranim diplomatama u Srbiji, analizirala programe u oblasti kulture koje je naša zemlja organizovala u proteklih 15 godina u svetu.
„Najviše me je uznemirivala činjenica koliko sami sebe kritikujemo, a neproduktivno. Ja sam sigurna da je dovoljno da postoji samo jedan veliki čovek da proslavi svoju zemlju, a mi imamo mnogo takvih ljudi. Zvanična diplomatija se samo usput bavi kulturom i zato treba da se oslonimo na umetnike i na našu akademsku dijasporu koji su najbolje ogledalo Srbije“, ističe Mujović.
Smatra da sve zavisi od ljudi, a ne od novca, te da kulturni diplomata treba da bude radoznao, da radi na sebi, da govori jezike, da bude vredan.
„Ljudi koji se bave zvaničnom diplomatijom, a koje zanima kultura, oni izgaraju u tome, snalaze se, nalaze sponzore, naše ljude koji mogu da pomognu. Neki su jednostavno inertni, ne zanima ih, nemaju snage i volje, i onda se vade na nedostatak sredstava. Mislim da čovek treba da se ponaša kao u svojoj kući. Međutim, neke ljude ne zanima da njihova kuća bude prijatna i topla, da je frižider pun i da sve bude fantastično kada dođu gosti. Nekima je lakše da vas povedu u restoran, neki ni to, a ja mislim da treba pokazati najlepše lice Srbije“, naglašava Mujović.
Od Mire Trailović do Novaka Đokovića
Ona podseća da je pedesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji postojala svest o značaju kulture i umetnosti u diplomatiji, o važnosti kreiranja što bolje slike zemlje.
„Naš prvi lektorat osnovan je 1948. godine u Lionu, samo tri godine nakon rata, a danas smo izgubili mnogo lektorata ili su ih preuzeli Hrvati. Lektorati su deo obrazovnog sistema i važan činilac širenja kulture“, skreće pažnju glumica.
Značajnu diplomatsku misiju nekada su imali, prema njenom mišljenju, Fest, Bemus, Bitef.
„Na te festivale su dolazile najveće filmske i muzičke zvezde i najznačajnije pozorišne trupe. Mene su gotovo na svim pozorišnim festivalima pitali za Bitef i za Miru Trailović. Ona je bila istinski kulturni ambasador. Danas su to Emir Kustirica i Novak Đoković. Đoković je kao vitez koji u najgorim situacijam pokazuje svojim ponašanjem, reagovanjem ili nereagovanjem najvišu vertikalu svakog ljudskog bića, a mi imamo sreću da je on Srbin. Kakvu slavu pronosi Kusturica? Kada sam bila na Kubi, svi su me pitali za Kusturicu i Đokovića. Isto i u Rusiji. U Francuskoj me pitaju i za Nemanju Radulovića koji je zvezda i u Japanu. U operskom svetu to je nedavno, prerano otišla kompozitorka Isidora Žebeljan. To su ljudi koji su imali ili imaju važnu misiju“, ističe Vjera Mujović.
Na put sa knjigom Ive Andrića i muzikom Pavla Aksentijevića
Na putovanja je najčešće nosila, sa ciljem da pokloni strancima, knjigu Mome Kapora „Vodič kroz srpski mentalitet“ na engleskom, CD-ove sa muzikom Svetislava Božića i Pavla Aksentijevića i Andrićev roman „Na Drini ćuprija“ kad bi joj se posrećilo da nađe prevod na jezik koji joj je u tom trenutku potreban, kao i suvenire sa Mećavnika.
„Roman Ive Andrića mora da se čita na maternjem jeziku. Poklanjala sam i Andrićeve 'Znakove pored puta' pošto su prevedeni na engleski, ali toga nema mnogo. Orhan Pamuk je postao planetarno poznat pisac zato što je Turska ulagala u prevođenje njegovih dela na različite jezike. To je takođe kulturna diplomatija i ono na čemu treba više raditi“, ističe Vjera Mujović.
Hodati Petrogradom Dostojevskog ili rimskim Viminacijumom
Kao dobre primere promocije kulture i umetnosti Mujović navodi izložbu „Srbija - zemlja fresaka“ koja je pre 20 godina gostovala širom Evrope i u Italiji izazvala bum, zatim postavku „Ivo Andrić, pisac i/ili diplomata“ koja je obišla 45 zemalja, ali i panoe na aerodromu.
„Aerodromom prođe više od pet miliona ljudi i ako oni saznaju nešto o Andriću ili o našem Narodnom muzeju, to je vrlo važno. Pogledajte i koliko je gospodin Miomir Korać uradio na tome da privuče posetioce u Viminacijum, a mi imamo mnogo takvih zanimljivih lokaliteta“, napominje Mujović i podseća da u Moskvi turisti mogu ići putem romana „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova, a u Sankt Peterburg posetiti Petrograd Fjodora Dostojevskog.
Najviše nas vole u Rusiji i Grčkoj
Smatra da je svaki građanin na poslovnom ili turističkom putovanju diplomata koji pokazuje sliku Srbije, a kao umetnik iz Srbije ona je na najveće oduševljenje naišla u Rusiji i Grčkoj.
„ Šta god da se dešavalo, Srbija u tim zemljama ima dobru sliku i reputaciju, ali sam ja imala predivna iskustva i u Mongoliji, Gruziji, Jermeniji, na Severnom polatnom krugu, u Južnoafričkoj Republici, Poljskoj. Uvek pak osetim neku setu kada obilazim region. S jedne strane smatram da je divno što sarađujemo, a s druge mi je to jako licemerno. Treba ponovo da se povezujemo, a odvezali smo se na potpuno besmislen način, pogotovo kultura koja je ispaštala“, kaže Vjera Mujović.
Treba da učimo od Rusije, Francuske, Austrije
Poznata glumica ističe da o kulturnoj diplomatiji možemo mnogo da naučimo od Rusije i Francuske koje imaju najviše utemeljenu kulturnu politiku i mnogo ulažu u međunarodnu saradnju, ali i od manjih zemalja poput Slovenije, Austrije, baltičkih država.
„Neko bi rekao: Lako je Austriji, ima Mocarta i Mocart kugle. Ali i to je trebalo brendirati. Polje diplomatije se širi pa danas imamo i digitalnu diplomatiju, gastro, čak i modnu diplomatiju. Mi recimo imamo festivale poput Egzita i Guče na koje dolazi mnogo mladih. Oni jesu populistički, ali su takođe i posredna diplomatija“, smatra Mujović.
Pod posrednu kulturnu diplomatiju naša sagovornica podvodi i kulturni turizam.
„Imali smo pre korone grupe iz Kine, Turske i Izraela. To su bili naši najbrojniji turisti. U Izraelu sam srela ljude koji su bili dva puta u Srbiji i planirali su da dođu i treći put. Važno je kreirati zanimljivu ponudu i promovisati svoju zemlju i gradove“, zaključuje Mujović i podseća da Srbija ima i aktivan kulturni centar na najboljoj lokaciji u Parizu što treba iskoristiti i kvalitetnim programom učiniti ga modelom naše kulturne diplomatije.
Mala crna haljina u Monaku
Vreme epidemije Vjera provodi čitajući i pišući nove komade, u iščekivanju da se stvore uslovi da sa koleginicom Radom Đuričin nastavi da putuje i izvodi predstavu „Mala crna haljina“, inspirisanu Koko Šanel.
„Pre dva meseca igrale smo onlajn na festivalu u Mahačkali, u Dagestanu. Zbog korone nismo mogle da otputujemo. Pre epidemije smo igrale u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Došli su ljudi iz 'Šanela' koji su želeli da razgovaraju o otkupu teksta. Nadam se da ćemo nastaviti te razgovore. Imamo poziv iz Liona, a i princ Albert od Monaka nas je pozvao da igramo u Monaku“, kaže Vjera Mujović.
Pročitajte još: