Inicijativa koju su pokrenuli Udruženje tužilaca i Istražna komora, da se Vudrou Vilsonu u toj zemlji podigne spomenik, prema rečima istoričara Dejana Ristića, udžbenički je primer zloupotrebe istorije zarad postizanja dnevnopolitičkih ciljeva.
Velikobugarski ideolozi protiv Srbije i Makedonije
Činjenica da ova inicijativa nailazi na široku podršku bugarske političke, intelektualne i univerzitetske elite, prema Ristićevim rečima je zabrinjavajuća.
„Vudro Vilson jeste prvorazredno značajan iz više razloga. U kontekstu balkanske geopolitike, on je značajan pre svega zbog svog insistiranja na pravu naroda na samoopredeljenje, na život u samostalnoj suverenoj državi. On je, dakle, podržavao balkanske narode da okončaju period osamostaljivanja, zaokruživanja teritorija i oslobađanja još uvek neoslobođenih delova svog etničkog korpusa — tu pre svega misleći na Kraljevinu Srbiju, koja je u to vreme bila istinski južnoslovenski Pijemont“, objašnjava Ristić.
Sa druge strane, Bugarska je u oba svetska rata pokazala političku nesmotrenost nalazeći se na poraženim stranama — i ne samo to — njene okupacione trupe su, podseća naš sagovornik, vršile strahovite zločine na okupiranim teritorijama. Bestijalni i ljudskom umu nezamislivi, zločini bugarskih okupatora u Srbiji i ne samo u Srbiji, imali su i elemente genocida.
„Ovo je jedan veoma opasan pokušaj revizije istorije, opasan pokušaj da se agresor predstavi kao žrtva, da se zločinac predstavi kao žrtva nekakvih nezajažljivih suseda i da se pokuša da se neko ko je izgubio u Prvom svetskom ratu, predstavi kao neka vrsta moralnog pobednika“, naglašava Ristić.
Promocija velikobugarske ideje, a inicijativa za podizanje spomenika Vilsonu deo je toga, gradi se, dodaje Ristić, kroz negiranje autentičnih identiteta, a i kroz brutalno negiranje i omalovažavanje istorijskih činjenica koje su kao takve verifikovane. Takođe, Bugarska zloupotrebljava i mehanizme članstva u važnim međudržavnim organizacijama, kao što su EU i NATO, ne bi li se postigli ciljevi koji nisu mogli da budu postignuti oružani putem u oba svetska rata.
Ozbiljne ekspanzionističke namere
Posmatrajući šta se događa u bugarsko-makedonskim odnosima, neko bi možda u šali rekao da se bugarska politička elita lepo zabavlja, kaže Ristić.
„Šalu na stranu, ovde se radi o ozbiljnim ekspanzionističkim namerama, koje su sada već potpuno otvorene. Negiranje makedonskog etničkog i svakog drugog identiteta, pokušaj da se Makedonija proguta, otvorene aspiracije Bugarske prema delovima naše, i državne, i etničke teritorije, prema delovima našeg etničkog korpusa u prethodnim vekovima, ali i danas, govori o tome da znatan deo bugarskih političkih i delom intelektualnih elita nikako ne može da se oslobodi ideje velike Bugarske. To danas postaje jedan vrlo ozbiljan i plašim se, vrlo ubojit mehanizam u bilateralnim odnosima Bugarske sa značajnim delom njenih suseda, imajući u vidu da je Bugarska i u EU, i u NATO-u i da to koristi u smislu ucenjivačkog kapitala“, smatra Ristić.
Inicijativu za podizanje spomenika Vilsonu podržao je i glavni tužilac Bugarske Ivan Gešev. Bugarska je nakon poraza u Prvom svetskom ratu, prema odredbama ugovora iz Nejia, potpisanog 1919, određene teritorije predala svojim susedima — deo oblasti na zapadu zemlje pored Bosilegrada, Strumice i Caribroda (Dimitrovgrada) pripali su Kraljevini SHS, Južna Dobrudža — Rumuniji, a Zapadna Trakija prešla je pod kontrolu zemalja Antante i zatim bila predata Grčkoj.
Međutim, mišljenje bugarskih tužilaca je da bi bez Vilsonove intervencije Bugarska prestala da postoji, jer bi je susedi rasparčali u potpunosti.
Vudro Vilson je u pokušaju da u Evropi ostvari trajni mir, istakao program od „14 tačaka“, uz pomoć koga su nacije srednje Evrope ostvarile pravo na samoopredeljenje. Zbog toga je u Čehoslovačkoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Poljskoj slavljen bezmalo kao heroj. Vilson je takođe inicirao osnivanje Društva naroda, preteče Organizacije ujedinjenih nacija, prvog političkog udruženja koje je okupljalo skoro sve države sveta.