Mnoga velika umetnička dela imaju svoje male tajne, a ovo su najpoznatije:
Statua Hrista Spasitelja
Čak 38 metara visoka statua zaštitni je znak Rio de Žaneira i jedna od novih svetskih čuda. Istovremeno, puna je malih tajni i poruka. Iako je napravljena od betona, nju spolja prekrivaju milioni pločica napravljenih od steatita. Pojedini volonteri koji su lepili ove pločice, pisali su na njima svoje želje ili imena.
Takođe, u spomeniku postoje i tajna vrata, namenjena za radnike koji učestvuju u njegovom održavanju. Unutrašnje stepenice vode sve do centra statue, a vrata se nalaze i na Hristovom desnom ramenu. Njih koriste samo radnici koji kontrolišu i popravljaju štete i pukotine nastale od gromova i drugih vremenskih neprilika.
„David“, Mikelanđelo
Mikelanđelov „David“ jedna je od najpoznatijih statua na svetu. Nalazi se u Firenci, u Galleria dell’Accademia, i po mnogima primer kako bi savršeno muško telo trebalo da izgleda. No, samo na prvi pogled David nema mana. Izbliza postaje jasno da njegove oči gledaju u različitim pravcima - jedno direktno u recepijenta, drugo negde izvan njega.
Stručnjaci ipak smatraju da posredi nije greška. Mikelanđelo je znao da, budući da je statua namenjena da stoji na pijedestalu, i da će se gledaoci kretati oko nje, niko neće moći da mu izbliza vidi oba oka istovremeno. Ovako, s koji god strane da gledate, njegov pogled je prodoran i snažan.
„Pijeta“, Mikelanđelo
Mikelanđelova „Pijeta“, tj. skulptura Presvete Bogorodice koja je u krilu drži telo Isusa Hrista nakon raspeća i skidanja sa krsta, jedna je od najznačajnijih skulptura u istoriji umetnosti, a mnogi je smatraju najsnažnijim delom ovog velikog italijanskog renesansnog majstora. Izrađena u periodu 1498-1499. godine, smeštena je u Bazilici Svetog Petra u Vatikanu, a naručio ju je francuski kardinal Žan de Bijeres za kapelu francuskog kralja koja se nalazila u okviru pomenute bazilike. Zbog toga je nekoliko vekova služila kao nadgrobni spomenik ovog čoveka, da bi u XVIII stoleću bila prebačena na sadašnje mesto.
„Pijeta“ je jedino Mikelanđelovo delo koje je potpisano, a Đorđo Vazari tvrdi da je to učinio zbog toga što je ovaj načuo razgovor dva posetioca od kojih je jedan rekao da je autor Kristoforo Solari. Zbog toga je na rubu Bogorodičine odore ispisano „Michalangelus Bonarotus Florentinus Faciebat“, tj. „Mikelanđelo Bonaroti, Florentinac, napravio je ovo“.
Istoričari umetnosti ukazuju da ona predstavlja balans između renesansnih ideala klasične lepote i naturalizma, a sam Mikelanđelo je govorio da njegov Hrist nema na svom licu znake patnje jer nije želeo da ovo delo predstavlja smrt već „religijsku viziju napuštanja i spokojno lice Sina“, odnosno, da predstavlja spoj čoveka i Boga posvećivanjem kroz Isusa.
„Poljubac“, Roden
Francuski vajar Ogist Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme. Njegova čuvena mermerna skulptura „Poljubac“ iz 1889. godine predstavlja senzualnost koja je šokirala savremenike. Zagrljeni nagi par prikazan na skulpturi je prvobitno bio deo grupe reljefa koji krase Rodenov monumentalni bronzani portal poznat kao „Vrata pakla“, naručen za planirani muzej umetnosti u Parizu.
Ovaj par je kasnije uklonjen sa portala i zamenjen drugim parom ljubavnika. Danas se skulptura „Poljubac“ nalazi u muzeju Roden u Parizu, a i dalje je jedna od najpoznatijih i najobožavanijih skulptura u svetu.
No, skulptura zapravo ima pogrešno ime. „Poljubac“ je inspirisala epizoda iz Danteovog „Pakla“ kada protagonista sreće plemkinju koja se zaljubila u brata svog muža. Ljubavnike je ubio prevareni muž, zatekavši ih kako čitaju u bašti, spremni na poljubac. Ova istinita priča inspirisala je Dantea da je, pored tolikih čuvenih ljubavi, izdvoji u petom pevanju i opiše stihovima „Ljubav, što brzo nježna srca svlada, zanese ovog, da im draži želi, otete tako, da još srce strada. Ljubav, što ljubit ljubljenome veli, zanese mene svim, što njega krasi, i još joj, eto, čari nisu sveli. Ljubav nam žiće istom smrću zgasi“. Roden je ovu priču iz „Pakla“ preneo na skulpturu, no iako se ona zove „Poljubac“, ono što je gotovo neprimetno jeste da se usne ljubavnika na ovoj skulpturi zapravo ne dodiruju, jer oni nisu stigli da počine preljubu pre nego što su ubijeni.
„Mojsije“, Mikelanđelo
Jedno od najznačajnijih vajarskih dela je Mikelanđelova skulptura Mojsija, koja se nalazi u crkvi Svetog Petra u Rimu. Ova statua je bila među delima koje je Mikelanđelo izvajao za nedovršenu grobnicu pape Julija II započetu između 1513. i 1515. godine. Mikelanđelo je čekićem namerno oštetio desno koleno Mojsija uz reči „Pričaj sa mnom!“. Malo oštećenje se može i danas primetiti. Rađena je u natprirodnoj veličini od tri metra u sedećem položaju, dok kada bi Mojsije ustao imao bi pet metara.
No, jedna nedoumica privlačila je mnogo više pažnje od kolena - zašto Mojsije ima rogove? Po jednom tumačenju, smatra se da je došlo do greške u prevodu hebrejske reči aureola, jer se na hebrejskom rog i oreol izgovaraju slično. Tako je prevod Starog zaveta koji je stigao do Mikelanđela, a u kome se opisivao trenutak kada je Mojsije na Sinajskoj gori primio 10 zapovesti od Gospoda prevedena je pridevom cornūtus (rogat) umesto pridevom corōnātus (suncem obasjan, okrunjen božanskom svetlošću). Drugo mišljenje je da je Mojsija našla pored reke egipatska princeza i da je stoga prvo bio deo egipatskog sveštenstva, dok nije saznao za svoje poreklo. Pri vršenju paganske službe, stavljao bi rogove kao odavanje vernosti i počasti bogu Apisu (biku).
Bista Nefertiti
Možda najveće blago Novog muzeja u Berlinu jeste bista žene egipatskog faraona Nefertiti, napravljena oko 1340 godine pre Hrista. Bista je urađena u prirodnoj veličini i potpuno je obojena, a njena važnost naglašena je činjenicom da je u prostoriji u koju je smeštena unutar ogromne staklene vitrine ona jedino umetničko delo.
Za razliku od tolikih egipatskih skulptura, ova nije bila namenjena za grobnicu. Pronađena je u studiju umetnika koji ju je napravio, a veruje se da je u pitanju model, prototip na osnovu kog je umetnik planirao da izradi druge predstave Nefertiti. U prilog tome govori njeno levo oko koje nedostaje. Oči vladara na ovim statuama obično su pravljene od dragog kamenja. No, iako je na ovoj bisti desno oko obojeno i popunjeno voskom, na mestu levog nalazi se samo prazna rupa koja sugeriše da tu ničega nikada nije bilo, niti je to bila namera umetnika.
Ono što već milenijumima privlači na ovoj bisti jeste delikatnost detalja. Njena koža, kosti, dugi vrat, gotovo savršena simetrija i lice koje kao da će se svakog časa pokrenuti daju joj osećaj neverovatne elegancije i lepote. Ovo je bio novi ideal lepote, dotad neviđen u Egiptu, a razlog je ležao u tome što je Nefertiti bila supruga Ehnatona, faraona koji je pokrenuo religijsku reformu Egipta time što je solarno božanstvo Atona proglasio za jedinog boga i time uveo jednu vrstu monoteizma. Ehnaton je takođe promenio i način na koji su vladari predstavljani u umetnosti - po prvi put vrlo realistično, onakvi kakvi su zaista bili, a ne kao ideali identični jedni drugima, prenosi "Telegraf".
Kada je Ehnaton umro 1332. godine pre nove ere njegov naslednik Tutankamon je vratio staru religiju.
Pročitajte još: