U dva odvojena istraživanja ekstremnih munja, istraživači su bili zapanjeni silinom koju one oslobađaju mnogo češće nego što se ranije mislilo.
Takozvani „superboltovi“ prvi put su otkriveni sedamdesetih godina, mada se tada pretpostavljalo da imaju samo 100 puta jaču osvetljenost od tipičnog udara groma.
Sada su, međutim, koristeći satelitska posmatranja, istraživači iz američke Nacionalne laboratorije „Los Alamos“ otkrili mnogo više, piše RT.
„Razumevanje ovih ekstremnih događaja je važno jer nam govori šta sve munja može“, kaže naučnik Majkl Piterson.
Jedan megablesak se 2018. protegao na nebu dužinom od oko 700 kilometara. Dugotrajni udar groma takođe je trajao skoro 17 sekundi.
Otkrivena žarišta "supermunja"
Piterson i njegova koleginica Erin Laj analizirali su podatke Nasine geostacionarne mape gromova, koja beleži munje orbitalnim meteorološkim satelitima svake dve milisekunde, tražeći munje koje zasijaju sto puta jače od proseka.
Otkrili su otprilike dva miliona takvih atmosferskih događaja koji odgovaraju kriterijumima. Tačnije, takva je bila jedna od 300 munja tokom dve godine.
Mnogi od ovih „superboltova“ su pukli jačinom od najmanje 100 gigavata snage. Poređenja radi, 2018. godine svi američki solarni paneli i vetroturbine proizveli su 163 gigavata snage.
Autori, međutim, upozoravaju da su možda propustili svetlije, ali kraće munje, jer su brojali samo bleskove koji su trajali dve milisekunde ili duže.
„Korišćenjem ukupne energije za prikazivanje najsjajnijih slučajeva gromova propustiće se kratkotrajni, ali izuzetno snažni optički impulsi“, pišu oni.
Kada su potom raščlanili podatke za munje 1.000 puta svetlije od proseka, pronašli su nekoliko žarišta „superbolt“ aktivnosti, uključujući centralni deo SAD, kao i basen Rio de la plata, koji se proteže na delovima Urugvaja, Paragvaja, Argentine i Brazila .
Kako iskoristiti snagu munje
U međuvremenu, drugo istraživanje koje je analiziralo 12 godina podataka preuzetih sa satelita za brzo prenošenje privremenih događaja (FORTE) brojilo je superbleskove snage od 100 gigavata ili više.
„Jedan udar groma čak je premašio 3 teravata snage – što je hiljade puta jače od obične munje otkrivene iz svemira“, rekao je Piterson, koji je vodio obe studije.
Razumevanje ovih neizmerno moćnih događaja je presudno za poboljšanje našeg razumevanja atmosfere planete. Takođe postoji nekoliko projekata koji istražuju mogućnost iskorišćavanja snage munje za praktičnu upotrebu, ali korišćenje „superboltova“ sa trenutnom tehnologijom i dalje je daleka mogućnost.
U početku se mislilo da je jedan grom u blizini Južne Afrike 1979. godine bio nuklearna bomba koja je detonirala. Još jedan koji je pogodio Njufaundlend 1978. godine ostavio je oštećenja na celoj jednoj milji, uključujući rascepano drveće, iskrivljene televizijske antene, uništene električne transformatore, pa čak i kratere.
Pročitajte i: