„Ispovijest doktora Runda“ novi je roman doktora medicinskih nauka Dragana Kovača, koji radi u Službi hitne medicinske pomoći u Trebinju.
Kovač je napisao roman o svom kolegi, doktoru Petru Rundu koji je živeo i radio određeni period u Trebinju, sve do 1942. kada je pod tajanstvenim okolnostima obešen u ustaškom zatvoru. Ističe da mu je prilikom pisanja romana mnogo pomogao sin doktora Petra Runda, dr Mihailo Rundo (87), anesteziolog u penziji koji živi na relaciji Frankfurt - Risan i ovaj roman je u stvari njegova ispovest.
Kovač ističe da se stari Trebinjci koji su poznavali doktora Petra Runda najlepše izražavaju o tom lekaru i njegovoj porodici. „Njegov otac Risto Rundo (Srbin pravoslavac iz Mostara koji je jedno vreme živeo i u Crnoj Gori), kao i njegov tast Miho Dežulović (Srbin katolik poreklom sa Pelješca, kasnije nastanjen u Dubrovniku) bili su vrlo interesantni i glamurozni ljudi. A njihovi životi su inspiracija ove dirljive istorijsko-porodične sage, o junacima koji su bili jasno nacionalno opredeljeni“, dodaje autor.
Ali kako je došlo do toga da se doktor, specijalista za urgentnu medicinu, lati pera?
– Početkom 2013. g. odlučio sam da napišem dužu pripovetku o pogibiji mog brata na frontu prema Dubrovniku, 1. oktobra 1991. g. kada su ga mrtvog doneli u Službu hitne medicinske pomoći, u kojoj sam baš toga dana bio dežurni! Na kraju je od svega ispao čitav roman, veoma čitan u Hercegovini. Zatim su po nekakvoj inerciji i sa novootkrivenim zanosom nastale tri zbirke pripovedaka, da bi na kraju napisao i tri romana o važnim Trebinjcima.
U romanu „Ispovijest doktora Runda“ nalazi se i malo poznat detalj široj javnosti – odmah nakon ubistva Franca Ferdinanda, 28. juna 1914. g. mnoge građane Dubrovnika, Srbe (katolike) obuzela je crna slutnja. Već 4. jula Hrvati su zakazali zadušnice za ubijenog prestolonaslednika, a Dubrovnikom su odjekivali pokliči: „Srbe na vrbe“ i „Udri Srbina!“ Da li je moguće da se retorika naših komšija nije promenila do danas?
– S obzirom da su pomenuti pokliči masovno odjekivali tri puta u istoriji: početkom Prvog i Drugog svetskog rata, te tokom raspada SFR Jugoslavije, a odjekuju i danas diljem Hrvatske, mislim da Srbi kao narod definitivno treba da izvuku pouke iz minulih događaja i da na stranu ostave svoje hrišćansko praštanje jer ukoliko želimo da razumemo sadašnjost moramo dobro da poznajemo našu prošlost i jasne pouke iz nje prenesemo potomcima.
Junaci vašeg romana svedoče da je Italijanska vojska, za vreme Drugog svetskog rata, neretko spašavala Srbe od ustaških zločina. Oni, stacionirani u Trebinju, bili su zgroženi ustaškim zverstvima. Po kazivanju dr Mihaila Runda – Italijani su bili za vreme rata iskreni prijatelji njegovog oca dr Petra Runda – koji je takođe stradao od ustaša. Kako objašnjavate to da su nam Italijani bili više naklonjeni nego „braća“ Hrvati?
– Talijanski visoki oficiri su bili školovani vojni profesionalci i bez obzira na fašističko opredelenje njihovog vrhovnog vođe, suprotstavljali su se, gde su god mogli, drastičnom kršenju običaja ratovanja, pogotovo zločinima nad civilima. Posledice ustaških zločina u Hercegovini, koje su generali poput Alesandra Luzana videli, a kasnije u memoarima i opisali, i mnogo „tvrđu“ vojsku od talijanske nagnale bi da zaštite lokalno stanovništvo. Svi oni su bili preneraženi i zgađeni okrutnošću ustaša prema svojim dojučerašnjim komšijama – Srbima! Poražavajuće je što i danas, nakon toliko godina, avet ustaštva prožima jednu državu, članicu EU!
Ovo je istinita priča o našim ljudima sa Pelješca, Dubrovnika, Trebinja, Herceg Novog, Cetinja... Ima li danas uopšte Srba na Pelješcu ili Dubrovniku?
– Nepobitna istorijska činjenica je da su Srbi katolici sve do početka Prvog svetskog rata činili elitu Dubrovnika u intelektualnom, poslovnom i kulturnom smislu. Bili su vlasnici vrednih nekretnina i preduzeća, birani su za gradonačelnike grada, imali su svoje štamparije i listove, ćirilica se mogla videti na mnogim firmama i buticima. I stari i mladi su govorili više stranih jezika, a okupljali su se u eminentnom Sokolskom društvu "Dušan silni". Pomenuću samo neke od najpoznatijih Srba katolika iz Dubrovnika i okoline: Valtazar Bogišić, Vlaho Bukovac, Ivo Vojnović, Antun Fabris, Ivo Ćipiko, Dragutin Franasović, Rudolf Sardelić, Josip Bersa i mnogi drugi! Jedan od njih je i lik u mome romanu: gospar Mato Gracić.
Danas, Srba katolika u Dubrovniku više nema. Oni nisu bili dovoljno dobri katolici za Hrvate i katoličku crkvu… a dosta ih je stradalo tokom Prvog svetskog rata, imovina im je propala, a mnogi su kasnije po principu: hiljadu puta izgovorena ili napisana laž postaje istina, "osvanuli" u današnjoj Hrvatskoj isključivo kao katolici. Ali, Hrvati!
Kakve će sve živopisne junake vašeg romana, čitaoci moći da upoznaju?
– Onaj ko se odluči na avanturu čitanja jedne hercegovačke, ali i crnogorske i srbijanske, pa i hrvatske porodične sage, upoznaće dosta junaka koji nisu izmaštani, a živeli su u veoma burnom vremenu, na prelazu XIX u XX vek i prvom polovinom potonjeg. Neki od njih su i poznate istorijske ličnosti poput kralja Nikole, kralja Milana Obrenovića, Nikole Tesle, Alekse Šantića, Mirka Komnenovića... Ipak, oni koji nose čitavu priču romana su dve porodice: Dežulovići i Rundovi. Njihove burne porodične sage se objedinjuju venčanjem dr Petra Runda i Ljubice Dežulović. Radnja romana se dešava u mnogim gradovima: Mostaru, Janjini (Pelješac), Beogradu, Dubrovniku, Sarajevu, Beču, Cetinju, Herceg Novom, Risnu, Trebinju, Bileći...